Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove
Lektira Život i priključenija Dimitrije Obradović Dositej piše narodnim srpskim jezikom još dok je Vuk S. Karadžić bio beba od 4 godine. Doduše, on se teško oslobađa nekih termina slavenoserbskog jezika. Tako i njegovo delo Život i priključenija moglo bi se "prevesti" na savremeni književni srpski: Život i doživljaji . Međutim, to je manje bitno. Važni su njegovi prosvetiteljski "sovjeti zdravago razuma" narodu. Život i priklučenija je autobiografsko delo uz "naravoučenija". Pomalo podseća na Pustolovine Robinson Krusoa PISMO HARALAMPIJU U pismu srpskom parohu Haralampiju, Srbinu iz Hrvatske ("Horvaćaninu"), koji je službovao u Trstu, Dositej ga obavešatava o nameri da štampa knjigu "na polzu (korist) mojega roda. Moja će knjiga napisana biti čisto srpski, kako god i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata". Poziva Haralampija da novcem pomogne štampanje knjige kao vid pretplate. Dositelj priznaje da će mu neki zameriti što piše prostim jezikom i odgovara: koja je nami korist od jednog jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan kako valja razume i koji je tuđ materi mojej i sestram...? Konstatuje da Srbi, Crnogorci, Hrvati i Bošnjaci govore istim jezikom, a da se razlikuju samo po verskoj pripadnosti. Mržnje među ljudima će nestati kad srce naše dođe "u svoju prirodnu dobrotu da u licu svakog sebi podobnog človeka pozna brata svoga, nit' misleći niti pitajući: koje je vere i zakona... PREDISLOVIJE U predgovoru Dositej se osvrće na svoje detinjstvo i mladost. "Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestano lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovjet: Poznaj sebe! – vrlo se kasno prima". Ne obazirući se na svoje nedostatke u mladosti, govorimo: "Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!" Sa trideset godina počinje čovek sumnjati da i sam nije dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio. Kad starost dođe. jedno nam ostaje želiti da naša deca i unuci bolji i pametniji budu. ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA DIMITRIJA OBRADOVIČA NAREČENOGA U KALUĐERSTVU DOSITEJA NJIM ISTIM SPISAT I IZDAT Prvi deo Na početku dela, Dostitej piše da se rodio u varošici Čakovo u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ Obradović, a majka Kruna. Oca jedva pamti jer je umro mlad, ali je o njemu čuo lepe reči od Srba i od Vlaha (Rumuna), pa ga pamti samo iz tih priča. Majku Krunu je zapamtio. "Ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u ovom ftorom braku vesma je sirota nesrećna bila. Spominjem se da bi je često nahodio gorko plačući, i kad bi je pitao zašto plače, "Za ocem tvojim" – odgovorila bi mi. I tako godinu i po plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina". Pričajući o roditeljima, govori o vaspitanju dece i značaju roditeljske pažnje i brige. Roditelji su deci najveći dobročinioci i najbolji prijatelji. Po smrti majke, Dositej i dva brata stariji Ilija i mlađi Luka vratili su se k stricu Grujici koji ih je kao roditelj primio. Sestra Julijanka, ostala je u Semartonu u domu dedovu, gde je posle nekoliko meseci umrla u petoj godini života. To je mladog Dimitrija toliko potreslo da nije prestao žaliti za njom. "I danas tuži mi srce spominjući ju. Žalim je koliko da je juče umrla". Obradović se zatim osvrće na detinjstvo koje je bilo upotpunjeno školom i željom da uči. Rano je savladao čitanje i pisanje, pa je počeo da čita žitija svetaca i crkvene knjige. Uživao je slušajući o manastirskom životu i asketskim podvizima. (Setite se da je Rastko Nemanjić, čitajući slične knjige odlučio da se odrekne prestola i ode u manastir). Tako je i u srcu mladog Dimitrija buknula ljubav prema monaštvu. "Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti. Črez dugo vreme bude tvrd kao gvožđe; onda se hoće mnogo truda za pretopiti ga i preliti". Njegov teča Nikola Parčanin, koji ga je uzeo kod sebe i brinuo o njemu, pokušavao je da ga odvrati od kaluđerstva. Hteo je da mu nađe posao, a onda oženi. POČETAK GREČESKE KNJIGE Dositej pripoveda kako je zbog nekog pobožnog Grka Dime pošao u grčku školu da nauči grčki. Ta avantura ga skupo koštala. Kad se vratio u staru školu, dobio je batine od svog učitelja, pa je proklinjao starca Dimu i grčkog učitelja. KAKO SAM POSTAO KAPAMADŽIJA I TRGOVAC Teča Nikola mladog Dimitrija pošalje u Temišvar kod majstora "kampandžije" (jorgandžije) i trgovca, ali njemu šivenje nije išlo od ruke. Trgovac kod koga je izučavao ovaj zanat, uvideo je koliko je pismen i nadaren, pa mu je dao prepisivati neke stare teftere. Ubrzo kod mladog Dimitrija raste želja da nauči nemački i italijanski. Idući po vašarima, video je da kaluđeri broje novce, kupuju dobre konje, voze se ili jašu. Poče razmišljati o rečima teče Nikole da se sad niko ne kaluđeri da se posveti. Ko su bili istinski kaluđeri, a u šta su se danas pretvorili čuo je od Episkopa Georgija Popovića u kući gospodara Jove Mucula. Kaluđer od grčke reči kalogeros (dobar starac) i monah grčki - monahos (sam iliti samac). "Sam, samac i samoživac u celom životu svome valja da ostane i nipošto da se ne da viditi u miru, u gradu niti u selu... Odrekao se ne samo sveta i šta je god u svetu, nego i samoga sebe; bez kuće i bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena i ujedinjena u gori život valja da provede. A od žene valja da se čuva kao od žive vatre, i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni haljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo kakva žestoka pravila oni sami na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipetskim i po livijskim živili pustinjama. Da ne bune narod, hrišćanski vladari sazidali su im velepne manastire i dali im njive i vinograde i seljane da za njih rade. "Ovi samci i siromasi našli su se s vremenom u tolikom izobiliju i bogatstvu da cari i kralji u potrebam pomoć su od njih iskali... Ta priča je Dimitriju skrenuti misli o manastirskom životu. Međutim, to nije trajalo dugo. Upoznaće mladića Todora koji mu priča o Fruškoj gori, manastirima, dolinama i peštarama, gde se čovek može posvetiti Bogu. To ga je navelo da ponovo razmisli o zamonašenju. POČETAK MOJEGA PUTOVANJA Sa drugom Nikom Putinom, koji je radio sa njim, odluči da krene put Fruške gore da potraže manastir Hopovo, za koji mu drug kaže da je „drugi raj na zemlji“. POČETAK MOJEGA PUTOVANJA Da bi imao novaca za put, prodao je nekom popu časlovac. Noć pred polazak u suzma se opraštao od rodnog sela svoje majke. Uveče pređu Tisu kod Slankamena. Sutradan za nekoliko groša prevezu se do Karlovaca. Oko podne dođu u Irig i upute se k manastiru Hopovo. EVO ME MEĐU KALUĐERI; ŠTA SAM TRAŽIO, TO SAM I NAŠAO Oko pola dva po podne uđu u manastirsko dvorište. Kaluđeri ih lepo prime. Posle kraćeg ispitivanja, iguman uze k sebi Dimitrija. Kad iguman ode na podnevni počinak, Dimitrije stane knjige čitati. Kako iguman čuje da Dimitrije lepo čita, stane ga hvaliti i u varoš voditi. Dimitrijev drug Nik u manastiru jedva sastavi mesec dana, jer ga odvede majka njegova, psujući kaluđere. Dok piše ovo, Dositej se seća koliko je bio zanet žitijima svetaca, pa se sad sam sebi smeje, ali i praznoverju i običajima. "Mi se smejemo onima koji su negda magarcu na kom je Hristos jahao praznik praznovali; a sami se sebi ne smijemo verige praznujući. A ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje – apostola Petra verige (Časne verige, 29. 1.)". Po savetu mladog jeromonaha Vasilija Osečanina Dositej čita Baronija i zavole istorijske knjige. Nakon tri godine njegovog dobrotvora Teodora Milutinovića mitropolit smeni s dužnosti igumana i pošalje ga u Šišatovac. Starac mu na rastanku pokloni 15 dukata uz savet da ostavi monaški život i izabere sebi novi put. Tri meseca potom starac umre. Bez obzira na sve savete, Dositej se, ipak, zamonašio, i svoje dotadašnje ime Dimitrije, zamenio - monaškim imenom Dositej. Ubrzo shvata o čemu je pričao njegov iguman. Nakon tri godine provedene u manastiru, uvideo je koliko je monaštvo neobrazovano, da tu nema podvižništva o kojem je čitao i da su reči igumana bile sasvim tačne. Zato je i napustio manastirske zidine i krenuo put nauke, obrazovanja i putovanja. ZAKLJUČENIJE PRVE ČASTI Na kraju prvog dela Dositej razgovara sa fiktivnim prijateljem koga zove Zilotije. Traži od njega da iskerno proceni ovo o čemu piše. Zilotije kaže da mu je namera dobra, ali će navući bes klauđera i poglavara SPC. Uverava ga da je teško u narodu promeniti uvreženo mišljenje. Dositej se onda pita: "...hoće li pravoslavije propasti ako narod ne bude verovati da ima vampira, da ima veštica, da ima vračarica i po vozduhu mitarstva"...ako kaluđera nestane, koji nisu ničim razvje crnim haljinama, neženidbom i imenom kaluđeri? Ne bi li mnogo poleznije (korisnije) i bolje bilo i za pravoslavije i za narod da se svi manastiri u škole i u učilišta preobrate, i s njihovi dohotki da se vospitavaju i uče sirota narodnja deca koja nameravaju da s vremenom sveštenici i učetelji narodnji budu"?... "Vreme je već da narod pozna da su crkovni oci ljudi bili, i da su u mnogima stvarma pogrešili". Zilotij: "Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodno misliti, kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik." Dositej veruje da će vreme pokazati da nisu u prvavu. Zilotije se slaže i kaže da i u Grčkoj ima jedan ružan običaj. Kaluđeri nose sandučiće s kostima, zubima i krpicama, pa kažu da su to haljine Bogorodice, ili mošti tog i tog sveca, teraju narod da im se klanja, celiva i pare daje. Osvrt Ej, Dimitrije, tvoj prijatelj Zilotij je u pravu kad kaže da je teško u narodu promeniti uvreženo mišljenje. Dva veka posle tvoje smrti Srbi i dalje veruju u vampire, veštice i vradžbine, u crnu i belu magiju. Popovi za debele pare organizuju poklanička putovanja manastirima. Narod tamo celiva mošti i ikone svetaca; Srbi opet praznuju petku pred ovo ili ono, i ne samo crveno slovo u kalendaru, nego i ono crno podebljano, al' zato jedva čekaju da sveta nedelja dođe da se siti narade!? Na TV kanalima gatare mlate pare, a u tzv. rijaliti programina glavnu reč vode kreteni dostojni stanovnika Sodome i Gomore. Danas u Srbiji glavna tema u medijima su sisate i guzate starelete i pevaljke, a ne učeni momci i devojke. Sve u svemu, teško je u debelo uvo nežnu reč zadenuti. ČAST DRUGA Drugi deo priključenija objavljen je 5 godina posle prvog u obliku pisama neimenovanom prijatelju. U tim javnim pismima Dositej opisuje brojna putovanja i mesta u kojima je boravio, šta je sve iskusio na tim putovanjima, sa kakvim se ljudima susretao i šta je sve naučio. Detaljno opisuje ne samo mesta, predele i sredine, nego i ljude koji su ga udomili, lepo ugostili, družili se sa njim. Što je najvažnije, on je svuda lepo dočekan, svi su se divili njegovoj rečitosti, blagoj naravi i mudrosti. Prvo pismo Prečesnješni gospodine! ljubimejši i dražajši moj! U prvom pismu Dositej kaže da je želja k učenju bila glavni uzrok što je svu volju izgubio u onom sremskom raju, u Fruškoj gori, u Hopovu, duže prebivati, osobito posle smrti igumana Teodora. S drugom Atanasijem krene u Hrvatsku. Kad su bili nadomak Petrinje u jednom selu svrate na svadbu. Tu ih lepo dočekaju i ugoste. Doduše, imao je malo neprijatnosti sa nekim katolikom. U raspavi katolik je koristio latinske reči, a Dositej je besedio narodnim jezikom. Njegovoj rečistosti su se divili, a katolika ismejavali. Drugo pismo U Zagrebu gde je stanovao upozna đaka Antuna koji ga poče učiti latinski. Planirao je poći u Rusiju, pa u Beč, ali se ti planovi izjaloviše, te je na kraju tri godine proveo učeći decu u Dalmaciji. Treće pismo U ovom pismu piše kako je doplovio do Krfa. Teško se sporazumevao na italijanskom, jer grčki nije znao. Da se odmori od žege, svrati u jedan ženski manastir i u hladu zaspi. Probudi ga šapat lepih devojaka i kaluđerica. Igumanija mu preporuči da na kvartilj ode kod popa Marka, ali da mu ni slučajno ne daje novac na zajam. Pošto se pop raspitivaše za njegove novce, vidi Dositej da je tu đavo odneo šalu, pa nađe stan kod nekog Hercegovca. No, Dositej nije mirovao. Uputi se ka Svetoj Gori Atonskoj. Sveta Gora (gr. Aγιoν Oρoς) je država u državi (autonomna država u Grčkoj), pouostrvo Atos na većem poluostrvu Halkidiki. U Hilandaru provede jesen i zimu. Zatim pođe u Smirnu (grad u Turskoj Izmir). Tu upozna učitelja Jeroteja. Četvrto pismo Učitelja Jeroteja predstavlja kao učenog i pobožnog čoveka, koji je mrzeo praznoverje i ikonopoklonstvo. Kad bi mu neko za neku ikonu rekao da je čudotvorna, upitao bi: "Stoji li ona sama sobom na vozduhu ili je prikovata, prilepljena za zid ili o ekser privešena?" A kad bi čuo negativan odgovor, rekao bi: "vidiš, da nije čudotvorna". Kaluđeri su ga zbog toga mrzeli, al' bio je omiljen u narodu. Pre dolaska u Smirnu Dositej je tako malo znao grčki da su mu se smejala i deca i stariji ljudi. Međutim, brzo je u učenju napredovao. Treće godine zbog rusko-turskog rata Dositej napusti Smirnu i krene u Moreju (srednjovekovni naziv za za Peloponez). Peto pismo Na moru ih zadesi tako strašna bura da su se jedva spasili. Iskrcali su se u Hormove (oblast u južnoj Albaniji). Albanci ih lepo dočekaju. Dositej pripoveda da su u to vreme Šiptari mnogo gotivili Srbe. Šesto pismo Posle 15 meseci Dositej ponovo dođe u Krf. Stari prijatelji ljubazno ga dočekaju i nisu mu dozvolili da troši svoj novac na hranu i konak. No, Dositej nije mirovao. Nameri poći put Venecije. Iz Venecije s drugom Danilom dođe u Zadar. Odtud na Kosovo, pa u Trst i onda u Beč. Sedmo pismo Kad stigne u Beč, pošto nemački nije znao, Dositej se obrati grčkom kapelanu, popu Antimu. Ovaj mu sredi da uči decu grčkom jeiziku. "U ovim meni dragim i slatkim upražnjenijam provedem u Beču oko sedam godina. Treće godine i lekcije sam na francuskom predavao jeziku, nahodeći se trgovaca koji su pretpočitavali mene drugim boljim od mene zato što sam im ja mogao grečeskim predavati dijalektom i knjige tolkovati, koje Francuzi ne bi mogli"./p> Posle 20 godina vrati se u Banat. U milom Semartonu poseti grobove majke i sestre, lijući suze. Osmo pismo U rodnom kraju zateče strica Gruju u dubokoj strosti. Sretne i svoje vršnjake, koji sad sinove za ženidbu, a kćeri za udaju imaju, pa pomisli u sebi: "idi sam te se kaluđeri"... Iz Čakova pređe u Karlovce. Htedne poći u Nemačku, al' tamo behu nemiri, pa ode u Trst, iz Trsta u Veneciju, pa u Bolonju, Firencu, Pizu... Deveto pismo Boraveći na grčkom ostrvu Hij u gradu Hios, Dositej je očaran lepotom domova i bašti bogatih meštana. Tamo je najljuća zima kao kod nas u oktobru. Svukud je zelenilo, cveće, limuni i pomorandže. "Miris takovih ploda i cveća da bi čisto pomislio ko da je u raju". Pošto je dobio vest da u Carigradu hara kuga, ostane decu učiti francuskom i italijanskom jeziku do proleća. Kad se kuga u Carigradu stiša, dođe Dositej sa prijateljima. Uzme konak blizu Svete Sofije (Aja Sofije). Međutim, ne prođe mnogo vremena i kuga se ponovo razbesne, a Dositej na lađu, pa k Moldaviji. Na moru ih zadesi silna oluja. Putnici su vriskali i Boga dozivali. Sutradan more se smiri. Brodeći Dunavom stignu u Galac, veliku rumunsku luku na Dunavu. Ostane tu Dositej skoro godinu dana, učeći decu. Kad je zaradio skoro 300 dukata s jeseni krene ka Lajpcigu. X pismo U Halu (grad u zapadnoj Austriji) na univerzitetu sluša filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju čuvenog filosofa, profesora Eberharda. Videvši tu mnoštvo đaka i studenata, s gorčinom u duši se pitao kad će tako nešto biti u Srbiji i BiH. Šta će oni od kaluđera čuti? "... šta će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne znadu nego: - daj milostinju, daj sve, što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona nisu!" U proleće pređe u Lajpcig i na univezitetu kod profesora Borna sluša predavanja iz fizike. Posle dve godine uputi se ka Parizu, usput obilazeći brojne nemačke gradove. U Parizu se zadža samo 3 nedelje, ostao bi i tri godine, al' nije imao dovoljno novca. Samo momku koji ga je vodio dao je 5 dukata. Ipak obišao je sve znamenitosti ovog grada, i nezaboravni Luvr. Iz Pariza pođe u Englesku da i tamo nešto nauči. XI pismo Došavši u Englesku, Dositej se divio lepim ženama i devojkama, ali i tugovao što ni reč njihovog jezika ne razume. Potrošio je skoro sav imetak da nauči engleski zboriti. XII pismo U poslednjem pismu Dositej piše da se vratio u Beč i da je bio u velikim dugovima, pa je opet morao držati predavanja. Na kraju veli da se trudio da piše narodnim jezikom koliko je znao i umeo, jer prvaila još nije bilo, a ne sumnja da će i to jednog dana biti. O piscu Dositej, srpski prosvetitelj i reformator, o sebi rekao je mnogo ovde u autobiografiji Život i priključenija. Treba da još znamo da je bio osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta; prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Prevodio je mnoge knjige među kojim su najpoznatije Ezopove basne. Umro je u Beogradu 28. marta 1811. godine. Priredio: Petar Jokić, nastavnik

Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove

Lektira

Život i priključenija

Dimitrije Obradović Dositej piše narodnim srpskim jezikom još dok je Vuk S. Karadžić bio beba od 4 godine. Doduše, on se teško oslobađa nekih termina slavenoserbskog jezika. Tako i njegovo delo Život i priključenija moglo bi se "prevesti" na savremeni književni srpski: Život i doživljaji . Međutim, to je manje bitno. Važni su njegovi prosvetiteljski "sovjeti zdravago razuma" narodu. Život i priklučenija je autobiografsko delo uz "naravoučenija". Pomalo podseća na Pustolovine Robinson Krusoa

PISMO HARALAMPIJU

U pismu srpskom parohu Haralampiju, Srbinu iz Hrvatske ("Horvaćaninu"), koji je službovao u Trstu, Dositej ga obavešatava o nameri da štampa knjigu "na polzu (korist) mojega roda. Moja će knjiga napisana biti čisto srpski, kako god i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata". Poziva Haralampija da novcem pomogne štampanje knjige kao vid pretplate. Dositelj priznaje da će mu neki zameriti što piše prostim jezikom i odgovara: koja je nami korist od jednog jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan kako valja razume i koji je tuđ materi mojej i sestram...? Konstatuje da Srbi, Crnogorci, Hrvati i Bošnjaci govore istim jezikom, a da se razlikuju samo po verskoj pripadnosti. Mržnje među ljudima će nestati kad srce naše dođe "u svoju prirodnu dobrotu da u licu svakog sebi podobnog človeka pozna brata svoga, nit' misleći niti pitajući: koje je vere i zakona...

PREDISLOVIJE

U predgovoru Dositej se osvrće na svoje detinjstvo i mladost. "Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestano lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovjet: Poznaj sebe! – vrlo se kasno prima". Ne obazirući se na svoje nedostatke u mladosti, govorimo: "Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!" Sa trideset godina počinje čovek sumnjati da i sam nije dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio. Kad starost dođe. jedno nam ostaje želiti da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.

ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

DIMITRIJA OBRADOVIČA NAREČENOGA U KALUĐERSTVU DOSITEJA NJIM ISTIM SPISAT I IZDAT

Prvi deo

Na početku dela, Dostitej piše da se rodio u varošici Čakovo u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ Obradović, a majka Kruna. Oca jedva pamti jer je umro mlad, ali je o njemu čuo lepe reči od Srba i od Vlaha (Rumuna), pa ga pamti samo iz tih priča. Majku Krunu je zapamtio. "Ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u ovom ftorom braku vesma je sirota nesrećna bila. Spominjem se da bi je često nahodio gorko plačući, i kad bi je pitao zašto plače, "Za ocem tvojim" – odgovorila bi mi. I tako godinu i po plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina". Pričajući o roditeljima, govori o vaspitanju dece i značaju roditeljske pažnje i brige. Roditelji su deci najveći dobročinioci i najbolji prijatelji.

Po smrti majke, Dositej i dva brata stariji Ilija i mlađi Luka vratili su se k stricu Grujici koji ih je kao roditelj primio. Sestra Julijanka, ostala je u Semartonu u domu dedovu, gde je posle nekoliko meseci umrla u petoj godini života. To je mladog Dimitrija toliko potreslo da nije prestao žaliti za njom. "I danas tuži mi srce spominjući ju. Žalim je koliko da je juče umrla".

Obradović se zatim osvrće na detinjstvo koje je bilo upotpunjeno školom i željom da uči. Rano je savladao čitanje i pisanje, pa je počeo da čita žitija svetaca i crkvene knjige. Uživao je slušajući o manastirskom životu i asketskim podvizima. (Setite se da je Rastko Nemanjić, čitajući slične knjige odlučio da se odrekne prestola i ode u manastir). Tako je i u srcu mladog Dimitrija buknula ljubav prema monaštvu. "Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti. Črez dugo vreme bude tvrd kao gvožđe; onda se hoće mnogo truda za pretopiti ga i preliti". Njegov teča Nikola Parčanin, koji ga je uzeo kod sebe i brinuo o njemu, pokušavao je da ga odvrati od kaluđerstva. Hteo je da mu nađe posao, a onda oženi.

POČETAK GREČESKE KNJIGE

Dositej pripoveda kako je zbog nekog pobožnog Grka Dime pošao u grčku školu da nauči grčki. Ta avantura ga skupo koštala. Kad se vratio u staru školu, dobio je batine od svog učitelja, pa je proklinjao starca Dimu i grčkog učitelja.

KAKO SAM POSTAO KAPAMADŽIJA I TRGOVAC

Teča Nikola mladog Dimitrija pošalje u Temišvar kod majstora "kampandžije" (jorgandžije) i trgovca, ali njemu šivenje nije išlo od ruke. Trgovac kod koga je izučavao ovaj zanat, uvideo je koliko je pismen i nadaren, pa mu je dao prepisivati neke stare teftere. Ubrzo kod mladog Dimitrija raste želja da nauči nemački i italijanski. Idući po vašarima, video je da kaluđeri broje novce, kupuju dobre konje, voze se ili jašu. Poče razmišljati o rečima teče Nikole da se sad niko ne kaluđeri da se posveti.

Ko su bili istinski kaluđeri, a u šta su se danas pretvorili čuo je od Episkopa Georgija Popovića u kući gospodara Jove Mucula. Kaluđer od grčke reči kalogeros (dobar starac) i monah grčki - monahos (sam iliti samac). "Sam, samac i samoživac u celom životu svome valja da ostane i nipošto da se ne da viditi u miru, u gradu niti u selu... Odrekao se ne samo sveta i šta je god u svetu, nego i samoga sebe; bez kuće i bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena i ujedinjena u gori život valja da provede. A od žene valja da se čuva kao od žive vatre, i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni haljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo kakva žestoka pravila oni sami na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipetskim i po livijskim živili pustinjama. Da ne bune narod, hrišćanski vladari sazidali su im velepne manastire i dali im njive i vinograde i seljane da za njih rade. "Ovi samci i siromasi našli su se s vremenom u tolikom izobiliju i bogatstvu da cari i kralji u potrebam pomoć su od njih iskali...

Ta priča je Dimitriju skrenuti misli o manastirskom životu. Međutim, to nije trajalo dugo. Upoznaće mladića Todora koji mu priča o Fruškoj gori, manastirima, dolinama i peštarama, gde se čovek može posvetiti Bogu. To ga je navelo da ponovo razmisli o zamonašenju.

POČETAK MOJEGA PUTOVANJA

Sa drugom Nikom Putinom, koji je radio sa njim, odluči da krene put Fruške gore da potraže manastir Hopovo, za koji mu drug kaže da je „drugi raj na zemlji“.

POČETAK MOJEGA PUTOVANJA

Da bi imao novaca za put, prodao je nekom popu časlovac. Noć pred polazak u suzma se opraštao od rodnog sela svoje majke. Uveče pređu Tisu kod Slankamena. Sutradan za nekoliko groša prevezu se do Karlovaca. Oko podne dođu u Irig i upute se k manastiru Hopovo.

EVO ME MEĐU KALUĐERI; ŠTA SAM TRAŽIO, TO SAM I NAŠAO

Oko pola dva po podne uđu u manastirsko dvorište. Kaluđeri ih lepo prime. Posle kraćeg ispitivanja, iguman uze k sebi Dimitrija. Kad iguman ode na podnevni počinak, Dimitrije stane knjige čitati. Kako iguman čuje da Dimitrije lepo čita, stane ga hvaliti i u varoš voditi.

Dimitrijev drug Nik u manastiru jedva sastavi mesec dana, jer ga odvede majka njegova, psujući kaluđere.

Dok piše ovo, Dositej se seća koliko je bio zanet žitijima svetaca, pa se sad sam sebi smeje, ali i praznoverju i običajima. "Mi se smejemo onima koji su negda magarcu na kom je Hristos jahao praznik praznovali; a sami se sebi ne smijemo verige praznujući. A ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje – apostola Petra verige (Časne verige, 29. 1.)".

Po savetu mladog jeromonaha Vasilija Osečanina Dositej čita Baronija i zavole istorijske knjige.

Nakon tri godine njegovog dobrotvora Teodora Milutinovića mitropolit smeni s dužnosti igumana i pošalje ga u Šišatovac. Starac mu na rastanku pokloni 15 dukata uz savet da ostavi monaški život i izabere sebi novi put. Tri meseca potom starac umre. Bez obzira na sve savete, Dositej se, ipak, zamonašio, i svoje dotadašnje ime Dimitrije, zamenio - monaškim imenom Dositej. Ubrzo shvata o čemu je pričao njegov iguman. Nakon tri godine provedene u manastiru, uvideo je koliko je monaštvo neobrazovano, da tu nema podvižništva o kojem je čitao i da su reči igumana bile sasvim tačne. Zato je i napustio manastirske zidine i krenuo put nauke, obrazovanja i putovanja.

ZAKLJUČENIJE PRVE ČASTI

Na kraju prvog dela Dositej razgovara sa fiktivnim prijateljem koga zove Zilotije. Traži od njega da iskerno proceni ovo o čemu piše. Zilotije kaže da mu je namera dobra, ali će navući bes klauđera i poglavara SPC. Uverava ga da je teško u narodu promeniti uvreženo mišljenje. Dositej se onda pita: "...hoće li pravoslavije propasti ako narod ne bude verovati da ima vampira, da ima veštica, da ima vračarica i po vozduhu mitarstva"...ako kaluđera nestane, koji nisu ničim razvje crnim haljinama, neženidbom i imenom kaluđeri? Ne bi li mnogo poleznije (korisnije) i bolje bilo i za pravoslavije i za narod da se svi manastiri u škole i u učilišta preobrate, i s njihovi dohotki da se vospitavaju i uče sirota narodnja deca koja nameravaju da s vremenom sveštenici i učetelji narodnji budu"?... "Vreme je već da narod pozna da su crkovni oci ljudi bili, i da su u mnogima stvarma pogrešili". Zilotij: "Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodno misliti, kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik." Dositej veruje da će vreme pokazati da nisu u prvavu. Zilotije se slaže i kaže da i u Grčkoj ima jedan ružan običaj. Kaluđeri nose sandučiće s kostima, zubima i krpicama, pa kažu da su to haljine Bogorodice, ili mošti tog i tog sveca, teraju narod da im se klanja, celiva i pare daje.

Osvrt

Ej, Dimitrije, tvoj prijatelj Zilotij je u pravu kad kaže da je teško u narodu promeniti uvreženo mišljenje. Dva veka posle tvoje smrti Srbi i dalje veruju u vampire, veštice i vradžbine, u crnu i belu magiju. Popovi za debele pare organizuju poklanička putovanja manastirima. Narod tamo celiva mošti i ikone svetaca; Srbi opet praznuju petku pred ovo ili ono, i ne samo crveno slovo u kalendaru, nego i ono crno podebljano, al' zato jedva čekaju da sveta nedelja dođe da se siti narade!? Na TV kanalima gatare mlate pare, a u tzv. rijaliti programina glavnu reč vode kreteni dostojni stanovnika Sodome i Gomore. Danas u Srbiji glavna tema u medijima su sisate i guzate starelete i pevaljke, a ne učeni momci i devojke. Sve u svemu, teško je u debelo uvo nežnu reč zadenuti.

ČAST DRUGA

Drugi deo priključenija objavljen je 5 godina posle prvog u obliku pisama neimenovanom prijatelju. U tim javnim pismima Dositej opisuje brojna putovanja i mesta u kojima je boravio, šta je sve iskusio na tim putovanjima, sa kakvim se ljudima susretao i šta je sve naučio. Detaljno opisuje ne samo mesta, predele i sredine, nego i ljude koji su ga udomili, lepo ugostili, družili se sa njim. Što je najvažnije, on je svuda lepo dočekan, svi su se divili njegovoj rečitosti, blagoj naravi i mudrosti.

Prvo pismo

Prečesnješni gospodine!

ljubimejši i dražajši moj!

U prvom pismu Dositej kaže da je želja k učenju bila glavni uzrok što je svu volju izgubio u onom sremskom raju, u Fruškoj gori, u Hopovu, duže prebivati, osobito posle smrti igumana Teodora. S drugom Atanasijem krene u Hrvatsku. Kad su bili nadomak Petrinje u jednom selu svrate na svadbu. Tu ih lepo dočekaju i ugoste. Doduše, imao je malo neprijatnosti sa nekim katolikom. U raspavi katolik je koristio latinske reči, a Dositej je besedio narodnim jezikom. Njegovoj rečistosti su se divili, a katolika ismejavali.

Drugo pismo

U Zagrebu gde je stanovao upozna đaka Antuna koji ga poče učiti latinski. Planirao je poći u Rusiju, pa u Beč, ali se ti planovi izjaloviše, te je na kraju tri godine proveo učeći decu u Dalmaciji.

Treće pismo

U ovom pismu piše kako je doplovio do Krfa. Teško se sporazumevao na italijanskom, jer grčki nije znao. Da se odmori od žege, svrati u jedan ženski manastir i u hladu zaspi. Probudi ga šapat lepih devojaka i kaluđerica. Igumanija mu preporuči da na kvartilj ode kod popa Marka, ali da mu ni slučajno ne daje novac na zajam. Pošto se pop raspitivaše za njegove novce, vidi Dositej da je tu đavo odneo šalu, pa nađe stan kod nekog Hercegovca. No, Dositej nije mirovao. Uputi se ka Svetoj Gori Atonskoj. Sveta Gora (gr. Aγιoν Oρoς) je država u državi (autonomna država u Grčkoj), pouostrvo Atos na većem poluostrvu Halkidiki.

U Hilandaru provede jesen i zimu. Zatim pođe u Smirnu (grad u Turskoj Izmir). Tu upozna učitelja Jeroteja.

Četvrto pismo

Učitelja Jeroteja predstavlja kao učenog i pobožnog čoveka, koji je mrzeo praznoverje i ikonopoklonstvo. Kad bi mu neko za neku ikonu rekao da je čudotvorna, upitao bi: "Stoji li ona sama sobom na vozduhu ili je prikovata, prilepljena za zid ili o ekser privešena?" A kad bi čuo negativan odgovor, rekao bi: "vidiš, da nije čudotvorna". Kaluđeri su ga zbog toga mrzeli, al' bio je omiljen u narodu.

Pre dolaska u Smirnu Dositej je tako malo znao grčki da su mu se smejala i deca i stariji ljudi. Međutim, brzo je u učenju napredovao. Treće godine zbog rusko-turskog rata Dositej napusti Smirnu i krene u Moreju (srednjovekovni naziv za za Peloponez).

Peto pismo

Na moru ih zadesi tako strašna bura da su se jedva spasili. Iskrcali su se u Hormove (oblast u južnoj Albaniji). Albanci ih lepo dočekaju. Dositej pripoveda da su u to vreme Šiptari mnogo gotivili Srbe.

Šesto pismo

Posle 15 meseci Dositej ponovo dođe u Krf. Stari prijatelji ljubazno ga dočekaju i nisu mu dozvolili da troši svoj novac na hranu i konak. No, Dositej nije mirovao. Nameri poći put Venecije. Iz Venecije s drugom Danilom dođe u Zadar. Odtud na Kosovo, pa u Trst i onda u Beč.

Sedmo pismo

Kad stigne u Beč, pošto nemački nije znao, Dositej se obrati grčkom kapelanu, popu Antimu. Ovaj mu sredi da uči decu grčkom jeiziku. "U ovim meni dragim i slatkim upražnjenijam provedem u Beču oko sedam godina. Treće godine i lekcije sam na francuskom predavao jeziku, nahodeći se trgovaca koji su pretpočitavali mene drugim boljim od mene zato što sam im ja mogao grečeskim predavati dijalektom i knjige tolkovati, koje Francuzi ne bi mogli"./p>

Posle 20 godina vrati se u Banat. U milom Semartonu poseti grobove majke i sestre, lijući suze.

Osmo pismo

U rodnom kraju zateče strica Gruju u dubokoj strosti. Sretne i svoje vršnjake, koji sad sinove za ženidbu, a kćeri za udaju imaju, pa pomisli u sebi: "idi sam te se kaluđeri"... Iz Čakova pređe u Karlovce. Htedne poći u Nemačku, al' tamo behu nemiri, pa ode u Trst, iz Trsta u Veneciju, pa u Bolonju, Firencu, Pizu...

Deveto pismo

Boraveći na grčkom ostrvu Hij u gradu Hios, Dositej je očaran lepotom domova i bašti bogatih meštana. Tamo je najljuća zima kao kod nas u oktobru. Svukud je zelenilo, cveće, limuni i pomorandže. "Miris takovih ploda i cveća da bi čisto pomislio ko da je u raju".

Pošto je dobio vest da u Carigradu hara kuga, ostane decu učiti francuskom i italijanskom jeziku do proleća. Kad se kuga u Carigradu stiša, dođe Dositej sa prijateljima. Uzme konak blizu Svete Sofije (Aja Sofije). Međutim, ne prođe mnogo vremena i kuga se ponovo razbesne, a Dositej na lađu, pa k Moldaviji. Na moru ih zadesi silna oluja. Putnici su vriskali i Boga dozivali. Sutradan more se smiri. Brodeći Dunavom stignu u Galac, veliku rumunsku luku na Dunavu. Ostane tu Dositej skoro godinu dana, učeći decu. Kad je zaradio skoro 300 dukata s jeseni krene ka Lajpcigu.

X pismo

U Halu (grad u zapadnoj Austriji) na univerzitetu sluša filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju čuvenog filosofa, profesora Eberharda. Videvši tu mnoštvo đaka i studenata, s gorčinom u duši se pitao kad će tako nešto biti u Srbiji i BiH. Šta će oni od kaluđera čuti? "... šta će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne znadu nego: - daj milostinju, daj sve, što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona nisu!"

U proleće pređe u Lajpcig i na univezitetu kod profesora Borna sluša predavanja iz fizike. Posle dve godine uputi se ka Parizu, usput obilazeći brojne nemačke gradove. U Parizu se zadža samo 3 nedelje, ostao bi i tri godine, al' nije imao dovoljno novca. Samo momku koji ga je vodio dao je 5 dukata. Ipak obišao je sve znamenitosti ovog grada, i nezaboravni Luvr. Iz Pariza pođe u Englesku da i tamo nešto nauči.

XI pismo

Došavši u Englesku, Dositej se divio lepim ženama i devojkama, ali i tugovao što ni reč njihovog jezika ne razume. Potrošio je skoro sav imetak da nauči engleski zboriti.

XII pismo

U poslednjem pismu Dositej piše da se vratio u Beč i da je bio u velikim dugovima, pa je opet morao držati predavanja. Na kraju veli da se trudio da piše narodnim jezikom koliko je znao i umeo, jer prvaila još nije bilo, a ne sumnja da će i to jednog dana biti.

O piscu

Dositej, srpski prosvetitelj i reformator, o sebi rekao je mnogo ovde u autobiografiji Život i priključenija. Treba da još znamo da je bio osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta; prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Prevodio je mnoge knjige među kojim su najpoznatije Ezopove basne. Umro je u Beogradu 28. marta 1811. godine.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

CONTACT