Služba zavisnih rečenica

Atributske rečenice

Autor: Petar Jokić, nastavnik

Rečenični članovi mogu biti iskazani: rečju, sintagmom i zavisnom rečenicom. Primeri: Pekari dobro zarađuju. U navedenoj rečenici subjekat je iskazan rečju (imenicom pekari). U rečenici: "Naši pekari dobro zarađuju." - subjekat je izrečen sintagmom "naši pekari". Međutim, subjekat možemo iskazati celom zavisnom rečenicom, a da se smisao ne izmeni: "Ljudi koji peku hleb, dobro zarađuju." Hajde da se vratimo glavnoj temi: Atributskim rečenicama. Naravno, i dalje će biti reči o zavisnim rečenicama koje zovemo ODNOSNE jer se ceo njihov sadržaj odnosi na neku reč ili izraz iz glavne (nezavisne rečenice). Prema svom značenju, one, kao što smo već videli, mogu imati funkciju (službu) subjekta u rečenici, pa ih zovemo i subjektske rečenice. Ako odnosna (zavisna) rečenica samo bliže određuje (opisuje) reč ili izraz iz glavne (nezavisne rečenice) - onda će ona biti u službi atributa. Evo primera: "Deca su pronašla staro, ptičije gnezdo koje je bilo srušeno". Nije teško zaključiti da odnosna rečenica: "koje je bilo srušeno" bliže određuje imenicu "gnezdo" iz glavne rečenice jer je možemo zameniti jednom rečju (pridevom "srušeno"): "Deca su pronašla staro, ptičije srušeno "gnezdo". Ili, recimo: "Milan je nosio šešir koji je bio pocepan" Sad ostavljam tebi da pronađeš samo jednu reč koja će zameniti celu rečenicu: koji je bio pocepan. Tako je, to je pridev pocepan. Milan je nosio pocepan šešir. I da zaključimo: Odnosne rečenice su proste zavisne rečenice u složenoj rečenici čiji je smisao takav da se odnosi na neku reč ili izraz, ili čak celu nezavisnu rečenicu. Po značenju i funkciji mogu biti: subjektske, atributske i objekatske rečenice. Evo primera za objekatsku odnosnu rečenicu: Marko je kupio što je bilo potrebno za doručak. Zavisnom rečenicom: "što je bilo potrebno za doručak" iskazan je pravi objekat, jer nije teško naći samo jednu reč koja menja ovu rečenicu, a da ne promeni smisao: Marko je kupio hranu.

Zarez (zapeta) u složenoj rečenici

Kad je reč o upotrebi zareza u složenoj rečenici, valja znati da se sve nezavisne rečenice odvajaju zarezom (zapetom) ako nisu vezane veznikom. Međutim, zarez se piše ispred veznika kad želimo da nešto posebno istaknemo. Na primer: Otišao je na livadu, i nabrao cveće, i stavio ga u vazu i odneo majci. Naravno, ispred poslednjeg "i" nema zareza. Ovaj znak interpunkcije obavezno odvaja suprotne, isključne i zaključne rečenice. Na primer: Marko sve zna, a Mile ne zna ništa; svi su došli na igralište, samo je Miloš ostao kod kuće; na semaforu je crveno svetlo, dakle, ne smemo preći ulicu. Malu zabunu stvara pravilo oko pisanja rastavnih rečenica, jer kaže da se one odvajaju zarezom samo kad je u drugoj iskazana izrazita suprotnost: Ili ćeš naučiti gramatiku, ili ćeš dobiti jedinicu. Mislim da su autori pravopisa nepotrebno ostavili mogućnost za nedoumicu. Bilo je ispravnije rešenje da se u svim slučajevima rastavne rečenice odvajaju zarezom. Sličan problem su nam darivali i novim pravilom da se istorijske bitke pišu velikim početnim slovom ako se misli na konkretnu bitku, na primer: Boj na Kosovu; prvu reč, vele, treba pisati početnim velikim slovom ako se misli na bitku iz 1389. godine, ali ako se misli na neki drugi događaj, onda ono BOJ treba pisati malim početnim slovom!? Ali, vratimo se glavnoj temi, zarez u zavisnosloženoj rečenici piše se samo ako je u pitanju inverzija obrnuti red - prvo zavisna , pa glavna rečenica Na primer: Kad napišem zadatak, popiću kafu (rečenice odvojene zarezom); ali: Popiću kafu kad napišem zadatak (bez zareza).

Fonetika

Stilske figure

Test ličnosti