Pričam Ti priču

Piri

Autor: Petar Jokić

Prvi znaci starenja nisu bore na licu, ni seda kosa, već vreme kad vaši drugari i prijatelji jedan, po jedan odlaze na onaj svet. Onda u trenucima samoće počnete da, kao na filmskoj traci, vritie sećanja na dane s njima provedenim.

Zorana sam upoznao u drugom razredu osnovne škole kad su moji iz Krivaje doselili u Tabanović. Svi učenici su me ispitivački i popreko gledali kao ružnu, ali obaveznu igračku; jedino me on dočekao sa osmehom i očima punim topline. Na velikom odmoru, uprkos protivljenju nekih dečaka, uvrstio me u svoj fudbalski tim i odmah osvojio moje srce. Tako je počelo naše druženje i prijateljstvo.

Zoran je bio prosečne građe, smeđe kose i braon očiju. Nije bio nimalo agresivan, ali se njegova reč među vršnacima poštovala. Činjenica da je na 100 metara bio najbrži u nekoliko generacija izdvajala ga je od ostalih.

Naše intezivno druženje prekinulo se krajem petog razreda kad je on otišao u školu u Majur.

Sa nepunih 17 godina Zoran Maksić - Piri nastupa za mesni fudbalski klub Torpedo. Izuzetne brzine, ali i veštine bio je prava mora za protivničke golmane. Kao pravi sportista nije pušio, niti pio alkohol.

Posle nekoliko godina, ja sam zbog posla otišao u Bosnu i sve ređe smo se viđali. Kao poljoprivredni inženjer Zoran se zaposlio u "Napretku" iz M. Pričinovića.

Jedne nedelje, za vreme školskog raspusta, odem na Centar i iznenadim se kad u kafani vidim Pirija da pije vinjak i puši. Stanem razmišljati šta se u duši ovog uzornog momka i fudbalera - prelomilo. Doznam da Zoki ima zdravstvenih problema, a da je operacija neprihvatljiva jer ima slabo srce. Čudni su putevi Gospodnji. Bio sam uveren da će Piri zaigriati u Zvezdi ili Partiazanu, a on sad sedi u kafani Kod prijatelja Živana Tešića i ispija čaše vinjaka do besvesti.

Sudbine su nam se opet ukrstile 1990. kad je rasturen kombinat AIK "Šabac". Našli smo se zajedno u "Napretku" iz M. Pričinovića.

Kao dobar stručnjak bio je cenjen i poštovan u kombinatu, a možda iz zbog toga što se nije "ogrebao" za besplatnu setvu i žetvu na svom imanju. Živeo je u skromnoj kući na ulazu u Tabanović sa starijim bratom Ćerom, takođe, dobrim fudbalerom. Kad je 1990. godine zemlja vraćena seljacima, propao je i OOUR "Napredak". Dobili smo otpremninu i otšli kud ko može.

Bez obaveze da ide na posao, Piri je od ranog jutra "visio" u kafani "Kod prijatelja". Nije dugo izdržao.

Piri se, kao i njegov stariji brat, nije ženio i ništa iza sebe nije ostavio kao trag da je postojao. Njegov spomenik na Tabanovačkom grbolju podseti me na sve ono što je za me učinio i ovaj tekst je znak zahvalnosti čoveku duševno velikog, a fizički slabog srca.

Pred bistom narodnog heroja

Pričam ti priču: Radivoj

Milivoj i Slavka

Jedno lepo sećanje

Čiča Nikola