Analiza pesme

U poznu jesen

Autor: Vojislav Ilić

Književni rod: lirika

Književni vrsta: deskriptivna pesma

Tema: Slika pozne jeseni

Ideja (poruka): Jesen je simbol umiranja

U poznu jesen

Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,

I guste slojeve magle u vlažni valja do...

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,

Mutno je nebo svo.

Frkće okiso konjić i žurno u selo grabi,

I već pred sobom vidim ubog i stari dom:

Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,

I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom -

A veter sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,

I guste slojeve magle u vlažni valja do...

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,

Mutno je nebo svo.

Analiza pesme

Ilić počinje pesmu obraćanjem nekom pored sebe ko može da čuje i vidi prizor ispred njih: - "Čuj! (inperativ, 2. lice jednine) kako vetar jauče kroz puste poljane naše. Zašto vetar jauče, a ne peva, ne pevuši, ne zvižduće, ne svira? Zašto guste slojeve magle u vlažni VALJA do? Logično bi bilo da vetar razgoni maglu, a ovaj valja, slaže je u guste slojeve. Pejzaž je maglovit, a nebo mutno. Sve asocira na smrt, umiranje, a kad neko umire, ne peva se, već jauče, jer naše poljane su puste. Ratari su ubrali letinu i otišli. Iznad lirskog subjekta "sa krikom uzleće gavran, (u narodu simbol nesreće) i kruži nad njegovom glavom. Ovde pažnju privlači imenica krik u svom osnovnom začenju kao uzvik bola i patnje. "Mutno je nebo svo."

Druga strofa je manje obojena pesimizmom. "Frkće okiso konjić i žurno u selo grabi. Lirski subjekt je tu na konju ili taljigama. Pred sobom vidi ubog i stari dom. Pesnik je umesto prideva UBOG mogao uzeti sinonim SIROMAŠNI, ali bira jači epitet (atribut). No, ubog ili siromašan dom je utočište i u sumornu sliku pozne jeseni unosi malo topline. Slika starice, koja s praga mokru živinu vabi, i ogromnog psa kraj nje je skoro idlična; kvari je jedino epitet mokru. To me podseća na ono dečje poređenje (rugalicu) - Kakav si k'o pokisla kokoš.

Na kraju pesme vetar više ne jauče, nego zviždi, ali opet valja guste slojeve magle; gavran s krikom uzleće, a na nebu nema vedrine kao ni u duši pesnika.

Versifikacija

Pesma je dugog stiha - četrnaesterac, petnaesterac i šestnaesterac, a poslednji stih u strofi šesterac. U prvoj strofi rimuje se drugi sa četvrtim (do - svo); u drugoj strofi rimuje se prvi sa trećim (grabi - vabi) - drugi sa četvrtim (dom - njom) i šesti sa osmim (do - svo).

Stil

Pesma je bogata epitetima: puste poljane naše, guste slojeve magle, vlažni do, mutno nebo, okiso konjić, žurno grabi, ubog i stari dom, mokru živinu, repom kosmatim, ogroman zeljov, sumorno zviždi, crna i pusta polja.

Analizirao: Petar Jokić, nastavnik

O Pesniku ovde

Zimsko jutro - ovde