tabanovic.comtabanovic.com

Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove

Lektira

Seobe - likovi

Autor: Petar Jokić, nastavnik

Vuk Isakovič

Kao stariji sin uglednog trgovca, Vuk Isakovič nije se snašao u trgovačkim poslovima. Bio je gubitnik. Lep i mlad, nemaran prema obavezama, avanturističkog duha.. Voleo je sablje i konje. Ta ljubav ga je opredelila za vojničkički život i vojničku karijeru. Vojničkom pozivu se posvetio iz dva razloga: da ostvari vojničku karijeru i da bude na čelu svojih sunarodnika koji su, kao podanici Austro-Ugarske, morali da se bore za njene interese. Kao oficir i komandant puka Vuk voli svoje vojnike: traži od njih disciplinu i izvršenje zadataka, ali ih voli i štiti - zna svakog vojnika u dušu, zna i njihove porodice, imovno stanje. Njegova povremena nežnost prema vojnicima podstaknuta je svešću da ih uskoro neće biti, da će nestati, kao dim posle bitaka.

Vuk je neustrašiv kao vojnik, ali je i plašljiv i nesiguran kad je na zemlji. Kao oficir na konju, iako je razočaran carevinom i ljut na nju pošto je shvatio uzaludnost vojevanja i ponižavajući odnos carevine prema njemu i njegovim vojnicima, kada se popne na konja i kada isuče sablju, njega obuzme "trenutak bezmernog milja koji je toliko voleo". Tada, na konju, kao vojnik, oseća poštovanje i strah od pretpostavljenih. Ali kao čovek, kao Srbin i Vuk Isakovič, on je sasvim drugačiji: suprotstavlja se naredbi i ne postupa po naređenju. U Osjeku, na povratku kući, u susretu sa generalom Gvadanjijem, ne reaguje na njegovu viku, ne izvinjava mu se zbog nekih aljkavosti, napija se i zaspi za stolom - ne ponaša se kao oficir u prisustvu pretpostavljenih. U poslednjem vojevanju je shvatio svoju životnu grešku i apsurd lutanja i ratovanja. On egzistira u dva sveta paralelno i istovremeno. Jedno je realni svet koga čine porodica, ratovanje, lutanje, blato, smrad, stradanja. Drugo je misaono-emotivni svet ispunjen verom, snovima, čežnjama i nadama. Ova dva sveta su istovremeno i dve strane jedne ličnosti - u njemu su ratnik i čovek. Dok vojuje, Vuk Isakovič ,jaše, urla, maše sabljom, gazi reke, trči po gunguli i puca iz pištolja". U tim trenucima u njemu preovladava dinamični princip - on je čovek koga ne drži mesto, koji svoj puni smisao vidi u okršajima, koji je neustrašiv i po tome svuda poznat. Dinamičnim načelom se može objasniti Vukova ophrvanost mislima o odlasku i odseljenje u neku drugu zemlju, izvan močvara i blata podunavskog zavičaja. Ali dok ovaj i ovakav Vuk juri i urla, "drugo biće je mirno kao senka, korača kraj njega i ćuti". Ovaj drugi Vuk je neratiik ili razočarani ratnik, zamišljen nad svojim uzaludnim lutanjima. U Vuku istovremeno žive poslušnik i buntovnik. Međutim, u skladu sa položajem u kome se nalazi (vojnik u tuđoj vojsci), on ne može da dovede do kraja svoj bunt, niti da ga drastično ispolji. Zato će na kraju, kada je sve propalo, kada su propale i nade i iluzije, svoj bunt izraziti pijanstvom i nepoštovanjem protokola.

Prema ženi Dafini Vuk gaji dvojaka osećanja: na jednoj strani je ljubav, na drugoj dosada. Prema ženi je pažljiv, zaljubljen je u njenu izuzetnu lepotu, gode mu njena pažnja, nežnost i privrženost. Ali kako vreme prolazi, kako stari i kako ga obuzimaju vojničke obaveze i misli o seobi, sve manje je spreman da prihvata i razume ženina neobuzdana milovanja. Ostario i otežao, više nije imao ni snage ni želje da udovoljava ženinim neobuzdanim strastima; njegove misli su zaokupljene skorim odlaskom puka na ratište, a kao vođa nosio je veliki teret na svojim plećima; njegove su misli zaokupljene i brigom o deci koju ostavlja u neizvesnosti. Dok stranstvuje, kao da potpuno zaboravlja na porodicu, ali, setivši se dece, on zajeca poluglasno, pred vojnikom koji ga je oblačio. Kada je saznao da mu je žena umrla, bio je miran, ali je tada još više bio zabrinut za decu koja su ostala i bez majke i bez oca.

Vuk Isakovič je bio profesionalni vojnik i vojničku karijeru je shvatao ozbiljno i odgovorno. Međutim, u njegovu dušu se uselio crv sumnje u svrhu ratovanja. Poslednji odlazak na vojnu nije u njemu izazvao ni radost, ni zadovoljstvo. Bio se istrošio od preduga vojnikovanja, brzo se zamarao, mučili su ga bolovi u nogama i stomaku, slutio je skoru smrt, uveren da mu je to poslednja vojna. Sve više ga je obuzimala tuga i žalost "što se sve to događa, tako, uludo", što mora ,da se vrti, po volji drugih, kao neki čekrk na vetru". U tim razmišljanjima stalno se javljaju reči po volji tuđoj kao refren njegovog življenja. Shvatio je da je njegovo ratovanje bez smisla i razloga po volji tuđoj, kraj zemalja tuđih. Shvatio je da je njegovo večito ratovanje besciljno i bezumno i da ga ono sve više udaljava od porodice. Osećao je da je raskid njegov sa porodicom potpun, kraj razmišljanja i sećanja na nju. Da mu je neko došapnuo da ženu i decu i nema više, on bi i to bio poverovao, u svojoj samoći (...). Setivši se svojih, osetio je koliko pripada drugome, nekome što ga ovako okićnog vodi tamo-amo, zajedno sa tom vojskom. Vuk Isakovič je shvatio da je samo igračka u tuđim rukama, da su i on i njegov puk uzaludne žrtve za tuđe interese. Duboko razočaran, Vuk zapušta svoje dužnosti, postao je mekši prema svojim vojnicima: Ne govoreći im ništa, on je gledao njin hod, njina lica, njinu gomilu kao prah što se digao putem, ali koji će se uskoro raspasti i rasuti. Ćuteći danima, on ih je posmatrao, štedeo. Njegova se vojska vuče putevima gladna i odrpana, a on, koji je u rat pošao snažan, svež i oran, vraća se nemoćan, slomljen i razočaran: Gorčina u duši, koja mu se bila popela u grlo, razli mu se po celome telu, te je obolevao, komad po komad, mučeći se i oplakujući sebe samog, u sebi. Prazno je bilo pred njim sve i uzaludno zanavek za njim, što beše prošlo. Razočaranom Vuku, koji je morao "svaki čas da ide onamo kuda nije hteo", ostaje samo jedna misao i jedna nada:Rusija mu se činjaše kao neko nadzemaljsko carstvo. Čuo je da su neki koji su tamo iz belog sveta došli, postali bogati i moćni. Da su odmah dobili po jedan čin više. Da se tamo živi i ratuje gospodski. Da su crkve divne i slatko pravoslavlje.

Vuk Isakovič oličava odisejevski motiv - odlazak i povratak ratnika. On luta po evropskim bojištima, uveren da će svojim zaslugama postići ličnu afirmaciju - unapređenje u čin potpukovnika, i doprineti da njegovi vojnici i narod kome pripada dožive priznanje i respekt. Dok Odisej završava svoje lutanje povratkom u dom i obnovu porodičnog ognjišta, Vuk Isakovič, poražen i razočaran kao vojnik, dezorijentisan u životu, povratkom u dom, doživljava konačan poraz: žena mu je obeščašćena i mrtva, budućnost je tegobna i neizvesna.

Aranđel Isakovič

Dok pojava Vuka Isakoviča deluje snažno i robustno, puna života i dinamična, njegov mlađi brat Aranđel Isakovič je sušta suprotnost: sasušen i žut, "suv kao štap", blede i žute oči, pljosnat i tanak nos, požuteli zubi, povijen. U njegovom portretu dominira žuta boja, boja bolesti i nestajanja, koja izaziva gađenje i odbojnost.

Ako je Vuk Isakovič bio u stalnom pokretu, u ličnosti Aranđela Isakoviča je statično načelo, načelo nekretanja i mirovanja. Mrzeo je one koji se stalno seljakaju - "novcem, srebrom, on je, u neprekidne seobe svoje porodice i svojih rođaka, uneo kvrge, i prisiljavao ih da se skrase u varošima duž reka, koje je on izabrao". U težnji za nepomičnim i neprolaznim on je "uporno kupovao kuće, većinom oko crkve, pa obore, bašte i gostione, za koje je davao zajmove, budzašto". On je oličenje građanstva u nastajanju - vrednost i smisao života vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost, moć i snagu. Aranđel vlada ljudima i događajima zahvaljujući koliko svojoj prirodi toliko i imanju. Vešt je trgovac, uporan je da ostvari sve što želi, nemilosrdan je u trgovačkim poslovima, ne bira sredstva da stiče bogatstvo.

Karakter Aranđela Isakoviča otkriva se iz njegovog odnosa prema bratu. Iako mlađi od Vuka, ponaša se prema njemu "kao što se ponaša prema mlađem. Ako je stajao kraj njega, gledao ga je nekako sažaljivo, ako je sedeo kraj njega, prepuštao mu je blagonaklono mesto, mada je on bio suv kao štap, a onaj težak kao bure. Kad mu je brat govorio štogod, nije mu gledao u oči, već smešeći se, preko ramena. Nikad mu nije odgovarao odmah". Njegova gramzivost i sebičnost ispoljili su se posle očeve smrti: uzeo je Vuku prevarom sve blago, da bi ga kasnije, kada je postajao sve bogatiji, novčano pomagao. Prema bratu nije osećao ni ljubav, ni poštovanje, niti ga je žalio što bolestan opet odlazi na vojnu. Čak mu se, u jednom trenutku, on učini "čovek sasvim tuđ". Ovakav stav prema bratu naročito se ispoljava u njegovim mislima dok je obuzet snahinom lepotom. U nekim periodima života on je bio i darežljiv, naročito prema crkvama i manastirima, ali u starosti, pošto je izgubio svoju jedinu pravu ljubav, postao je "strahovita i čuvena tvrdica, pseće duše".

Aranđel Isakovič je uvek bio odmeren, razborit i pribran, siguran i samouveren, ozbiljan i dostojanstven kao trgovac i domaćin. Kod ljudi sa kojima je radio izazivao je poštovanje i respekt. Cenjen je bio i kod crkvenih ljudi zbog svoje darežljivosti. Kada se brat Vuk oženio Dafinom, za Aranđela Isakoviča (koji mu je i našao nevestu) nastaje pakao. Pri prvom susretu, kada je prosio Dafinu za brata, Aranđel je samo primetio da je ona "mlada, visoka, zdrava" i da je "uporno ćutala, svojim velikim, modrim očima". Živeo je daleko od njih, putovao je trgovačkim poslovima samo da bi bio što dalje. Za nekoliko godina je postao suv, žut, iznuren, poguren, sa prstima koji su drhtali. U mukama je sanjao snahu svaku noć i sagorevao u ljubavi od koje je bežao.

Aranđelov odnos prema snahi je vrlo složen i protivrečan. Pohotan i pomamljen, ali je u njemu i savest koja stalno opominje. Goreo je od želje da bude pored snahe, a bežao je od nje "kao što se beži od napasti mrmljajući u ljutini: idi, bedo"; sve češće je, kao slučajno, dodirivao njene ruke i kosu, a, opet, činila mu se dosadnom i otužnom. Kada je brat po četvrti put odlazio u rat, Aranđel je, posle dužeg odsustva, došao bratu da se oprosti. Kada je ugledao snahu, bio je "kao gromom poražen"; video je ženu kakvu nikada u životu nije video. I ta žena treba da se sa decom skloni u njegovu kuću dok se muž ne vrati iz rata.

Prisustvo snahe u kući sasvim je slomilo Aranđela: bio je nemoćan pred njenom lepotom. Njemu nije bilo do čekanja. Zgrozivši se, zbog ONOG što je hteo da učini, on je žurio. Nije hteo da misli na ono što će posle doći. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata... On se jednako nadao da će se to desiti nekako bez ičijeg znanja, skriveno, kao u snu... Mučeći se oko nje, požuteo, od nadanja i čekanja, sav bedan u svom dugom, plavom kaftanu, Aranđel se reši na dodire.

Njegova pohota prikazana je kao iracioialan čin - morala je da se dogodi nesreća (davljenje u reci), da se stvori situacija, da dođe do ostvarenja njegove davnašnje želje. Ali taj čin nije prikazan - slika je dovedena do praga i dalji opis se prekida.

Dok je Dafina na samrti, u Aranđelu se javljaju suprotne misli, želje i raspoloženja. Ponekad pomisli da će njenom smrću sve biti razrešeno i da će biti oslobođen more zbog greha. Njena mu se smrt katkad činjaše "potrebna". Ona je tražila od njega da od patrijarha izmoli venčanje, a njemu se "doživotna veza sa njom i sad još činila prava ludost". Međutim, u njemu se javlja promena: Zavole svoju snahu pred njenu smrt, jednim čistim i oštrim osećanjem od kojeg se otimao i o kome dotle nije imao ni pojma. Prepirući se i sam sa sobom, oseti da se u njemu zbiva nešto što pre nije znao da se može zbiti. Hoće da ispuni snahinu želju za venčanjem, odlazi patrijarhu, ali ga ovaj ne prima. Bio je uveren da se neće iznenaditi ako mu snaha umre, ali kada se to desilo, bio je snažno pogođen. U njemu se javlja misao da mu sada ne treba ništa. Dafinnna smrt je prvi Aranđelov poraz, težak i bolan. Ne samo zato što je izgubio voljenu ženu, jedinu svoju pravu ljubav, nego i zato što nije navikao da gubi.

Dafina Isakovič

Gospođa Dafina je, u ambijentu mraka, blata i pogibelji, jedina svežina i svetlost, svetlost lepote, ljubavnih čežnji i slutnji, erotskog plamsaja. U ambijentu magle, hladnoće, kiše i blata gospođa Dafina deluje svojom lepotom kao svetlost koja vodi u drukčiji svet - svet nade i ispunjenja. U svetu u kome dominiraju muškarci sa svojim preokupacijama (vojničkim i trgovačkim) Dafina deluje okrepljujuće, uvodeći u onaj drugi svet, ljudski, u kome vladaju lepota, nežnost, ljubav i toplina. Bez ovoga lika svet Seoba bio bi suviše tvrd, opor i hladan.

Utisak o Dafini, koji nudi čitanje romana, nije jedinstven, stabilan i celovit. On se oblikuje na parče, s vremena na vreme, iz situacije u situaciju. Informacije koje o Dafini nudi čitanje vrlo su različite jer je različito sagledavaju tri izvora tih informacija - muž, dever i narativni subjekt. Dafina se ne ispoljava svojim aktivitetom, ona je pasivna ličnost. Njen lik i karakter, njena psihologija, sagledani su očima devera i muža. Retko će ona biti nosilac unutrašnjeg monologa ili predmet opisa unutrašnjeg stanja ili portreta. Na početku romana, viđena očima Vuka Isakoviča, i doživljena njegovim osećanjem dosade, Dafina je još nejasna, njen lik je još u konturama, naslućuje se kao nejasna senka; njena duševnost je potisnuta i zasenčena Vukovom ličnošću i njegovim preokupacijama. Tek onda kada je preseljena sa decom u kuću devera Aranđela, ona počinje da izbija u prvi plan - Dafina je dominantna ličnost u trećem i četvrtom poglavlju romana. Postepeno počinje da se razaznaje njena neviđena lepota, rascvetava se njena ženstvenost, rasplamsava čulnost i strast. Sada je ne samo u mislima i požudi devera Aranđela, nego je i u zbivanjima njihov akter. Posle preljube, povrede i bolovanja, njena ličnost je opet potisnuta u drugi plan - prisutna je samo u mislima i psihološkim i moralnim raspinjanjima Aranđela Isakoviča.

Portret Dafine je dat u pojedinostima, ali postepeno: mlada, visoka, zdrava; prava, jedra i snažna; visoka, prava ramena; visoka kolena; snažne noge; teška i krasna; velike, modre oči; uvek bleda; povijene usne; duge trepavice; čudnovat osmeh; gospodstveno držanje. U temperamentu se ističu čulnost, vrela krv i nezasita ljubav. U njenom karakteru ističu se nekolike crte: neiskrena i laživa u ljubavi prema mužu; nemarna je prema deci i čine joj se blesava i tuđa, provocira devera da ga dovede do ludila, ali i da mu se poda. Njeno duševno stanje obeleženo je usamljenošću, dosadom, prazninom i razočaranjem.

Crnjanski pažljivo opisuje razvitak ljubavne igre između Aranđela i Dafine i njihovo duševno stanje koje prethodi preljubi. Dafina isprva ne pokazuje interesovanje za devera jer joj, svojom sasušenošću i žutilom, čak deluje odbojno. Ali kada počinje da primećuje njegove čežnjive poglede i njegovo drhtanje, ženska sujeta, ali i neki prkos, podstiču je na lukavu igru sa njim i njegovim osećanjima. Dobro je zapažala kako se Aranđel muči, kako čezne za njom, i to je podstiče da se sa njim poigrava, da ga još više muči i dovede do ludila.Ruke svoje, koje nikada nije spustila još na njegov vrat, pustila je da mu se kraj vrata provlače, klize, previjaju kao zmije. Grudi svoje prinosila mu je tako blizu kao što se u ljubavi prinose obrazi. Najviše pak nadala se od svojih očiju. Gledala ga je tužno. Bila je kao nedirnuta, kao odsutna, kao smrznuta. Izgledalo je, kao da mu se nikad na ovom svetu neće dati. Htela je, prosto, da je uzme silom. Njoj se nije žurilo, niti je želela da se da, tom mladom, suvom i žutom deveru... Želela je da vidi šta će joj dever učiniši, kad jednog dana potpuno poludi. Želela je da se to dogodi, prosto, od dosade... I kao što je ona previjala se u grčevima, od žudi za mužem, ljubeći mu grudi, vrat i uši, bezumno i pokorno, želela je sad da vidi kako će nju ljubiti njegov brat, savijajući se nad njenim rukama, kolenima i krilom. Smešeći se, užasnuto, bez žudi, zgrozila se i osećala je da je taj dan blizu. Bila je već tri nedelje u toj kući.

Čin preljube došao je iznenada, sticajem okolnosti, bez dublje motivacnje, kao u bunilu i kao čisto iracnonalan čin. Detalji toga čina pojavljuju se u Dafininom sećanju na tu noć, u njenim protivrečnim osećanjima kada oseća gađenje i kajanje, na jednoj strani, i kada odobrava sebi, na drugoj strani. Gadi se toga što joj se dogodilo, oseća gađenje prema deveru; prezire samu sebe; ali, gotovo istovremeno, ona se ne kaje, ne prebacuje deveru, to što je učinila učinila je "po njihovoj volji, neumitno", pristala bi da pripada obojici "i drugome, ma kome". U ovim njenim protivrečnostima ispoljava se njena nesigurnost i izgubljenost, potpuna ravnodušnost prema svemu. U predsmrtnom bunilu "osećala je da je sve uzalud. Kao stvar je doneše u kuću, kao stvar će je i izneti, da bi se načinilo mesta drugoj, koju će isto tako milovati rečima, obasuti srebrnim novcima, moliti ponizno i ljubiti drhćući".

Dafina je tip fatalne žene čija lepota, čulnost i strast izazivaju nesreću. Na samrti želi da se venča sa Aranđelom, ali kada umire, u njenim očima nije lik Aranđela koji plače nad njom, nego lik muža Vuka Isakoviča koga je sve manje volela. Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja, a njena fatalna lepota i naglašena čulnost doneli su nesreću samo njoj.

Kolektivni lik

Srpski narod je oličen u Podunavskom puku koji se u romanu javlja kao kolektivni lik. Bilo je više tih slovenskih pukova koji su ginuli širom Evrope "nit znaš zašto, ni krošto".

Puk je stalno bio u pokretu "nošen kao bujicom, sve dalje, ne znajući kud ide". U bitke je ulazio "ne znajući ni zašto se biju, ni za koga se biju". Vojnici su obuzeti strahom od tuđine, od negostoljubivih predela kroz koje su prolazili, od neizvesnosti. U njima je misao na ostavljena ognjišta i porodicu i misao o nepoznatim krajevima i vojskama sa kojima će se sukobiti. Izmešali su se nostalgija i zla slutnja, tuga i strah, potištenost i praznina.

Opora je i jeziva slika puka Vuka Isakoviča. To nije vojska koja je opremljena i motivisana za borbu; to je gomila seljaka, nadničara i slugu, koja mora da se bori za tuđe interese jer živi u tuđoj zemlji. Već na početku priče, kada puk kreće u vojnu, to je skup razbarušenih, neopranih, mokrih, gladnih i pobesnelih ljudi koji liče na čopor gladnih pasa. Kazivanje o puku obiluje izrazima koji ukazuju na jad i bedu: odrpanost vojnika, smrad ranjenika, glad, ceo puk smrdi na loj; prljavi su i bedni, masni, rđavo odeveni, kao prebijena pseta, ponizni i tihi. I posle pogibelji "od puka postade gomila beskućnika i bednika. Ostaviše ih da gladuju, da se tresu od zime. Sve pohvale za serbske pukove izostaše. Ostaviše ga ovakvog, u gunju i kožuhu, bez novca, bez hrane, kao neko strašilo na snegu. I oni, koji su ratovali "negde, Bog zna gde, u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu", ostavljeni su bez priznanja, bez respekta, čak i bez hrane - sada više nisu bili potrebni. Vraćajući se u zavičaj, u kišno i močvarno Podunavlje, u leto 1745. godine, vojnici puka Vuka Isakoviča izgledali su bedno: odrpanih gunjeva, rascepanih tureva, nogu uvijenih u krpe ili bosi, bolesni, hromi, izgladneli, poniženi i odbačeni kao krpa. Besmisao, uzaludnost i promašenost, koji obuzimaju Vuka Isakoviča, u jednakoj meri važe i za njegov puk. Prevareni su, iskorišćeni i izigrani i vojnici i njihov komandant. Apatiju i beznađe olakšava i ublažava misao o seobi u Rusiju.

Jezik i stil

Sintaksa i leksika u skladu su sa temom, osećanjima i raspoloženjima, ličnostima, prostorom i vremenom. Tako, na primer, u Seobama, koje za predmet imaju događaje i ličnosti iz 18. veka, javlja se arhaična sintaksa: "jer tolika još tišina bila je pred kućom, "kiša sitna padala je," "dvorište popločano bilo je puno sluga," "komesar bio mu je, uostalom, za vreme cele večeri dosadan", "ceo puk je smrdeo na loj, izdaleka". Iz istih razloga se koristi rusko-slovenska leksika čestnjejši, polkovnik, gospoža, predvoditelj, polk, proizvodstvo, gromopucatelno. I to ne samo u vrlo retkim replikama aktera priče, nego i u komentarima narativnog subjekta. Tako je jezik stavljen u funkciju karakterizacije i dočaravanja duha vremena.

 

Seobe - prepričano - ovde

 

 

CONTACT