Laza Kostić

Santа Maria della Salute

Kritički prikaz

Pesmu Laze Kostića Santa Maria della Salute mnogi drže za najljubavniju ljubavnu pesmu srpske književnosti, al' kad malo bolje zavirimo u pozadinu njenog nastanka, bila bi bolja pod naslovom: Oprosti, što sam te ubio! Santa Maria dela Salute (Gospa od Zdravlja) je slavna venecijanska crkva, koju je mletački Senat 22. oktobra 1630. posvetio Blaženoj devici Mariji, za koju su držali da je zaštitnica Republike. Laza je crkvu posetio posle Lenkine smrti, pa se izvinjava što je nekoć o toj crkvi ružno zborio:

---

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

---

Zatim se ispoveda svetu što je zaveo 30 godina mlađu kumicu svoju!? Doduše, Laza priznaje:

sve je to s ove glave, sa lude,

Santa Maria della Salute!

...

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

ko pesma slavlja u zorin svit;

svaku mi mahom zaleči ranu,

al’ težoj rani nastade brid:

Što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

---

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu’,

jade, pa slade, čemer, pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

– svu večnost za te, divni trenute! –

Santa Maria della Salute.

...

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje gršne zalute,

Santa Maria della Salute.

...

Opijen strašću, Laza zaboravio da se ne jede sve što leti. To je znao Đura Jakšić, pa, poručuje nestašnoj devojci:

Zar poljubac meni starcu,

Daješ mlada sa usana?

Zar na moje staro rame

Pada ruka usijana?

Međutim, treba reći - nije samo Laza kriv. Bogatsvo Lenkinih roditelja dalo joj je moć da prkosi svemu. Može biti da je u svojoj nadmenosti uživala da lepotom i mladošću pokori pesnika i kuma, al' to joj došlo glave. Zvanična priča da je umrla od tifusa, ne pije vodu. Pre će biti nezvanična varijanta da se ubila kad se Laza oženio. Meni je, pak, bliži trač da je Lenka umrla zbog neuspešnog abortusa. To celu priču još više komlikuje. Šta ako je otac tog nerođenog deteta bio kum Laza!? On priznaje da su se u njemu borile dve sile.

---

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast,

dugo su bojak strahovit bile,

ko besni oluj i stari hrast;

napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

--

Laže Laza da je Lenku ostavio što se pameti dozvao. Pre će biti što ga na taj korak naterala Lenkina mati uz poruku da devojci ne odbija prosce.

--

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje – a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud –

O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

--

Na kraju "antihrist" veruje u Božju pravdu. Kakva ironija!?

--

U nas je sve ko u muža i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al’ nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

...

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag,

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

...

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: “Evo me, naj!”

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

...

I da zaključim: "Posle boja, veli narod, kopljem u trnje"! Čuj ovo;

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu’,

jade, pa slade, čemer, pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

– svu večnost za te, divni trenute!.

Lepo rečeno, al' čemu naknadna pamet? Zašto se ljudi sete Boga kad im je teško, a dok se užitkom slade sa Đavolom se druže!?

Analizirao: Petar Jokić, nastavnik

Stilske figure - ovde