Lektira

Plava grobnica

Autor: Milutin Bojić

Književni rod: lirika

Književna vrsta: rodoljubiva pesma

Tema: Himna stradanju srpske vojske u Prvom svetskom ratu

Ideja (poruka): "Na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje"

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, k’o naš um beskrajna,

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh voda prosuta

I vazduhom igra čudna pantomina?

To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske! Na groblju braće moje

Zavite crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k’o pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,

I doći će nova i velika smena,

Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena

Ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

Gde će duh da traži svoje korifeje,

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske!

Buktinje nek utrnu,

Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

Pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim

Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

Da miris tamjana i dah praha združim

Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!

Analiza pesme

Ovu pesmu-himnu, Bojić je ispevao tokom ratnih zbivanja u kojima je i sam sudelovao (1917.). Posvećena je srpskim ratnicima koji su nakon prelaska Albanije stigli na ostrvo Vido gde je bila srpska vojna bolnica. Međutim, ratnici su bili toliko izmučeni bolešću i iznempgli od gladi, da su umesto spasa, našli smrt. Njihovi leševi bačeni su u Jonsko more, tako je more postalo plava grobnica.

Pesma je ispevana u vidu apostrofe, ili direktnog obraćanja:

• Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,
• Gazite, tihim hodom!

Prva strofa je ispevana u četrnaestercu i sedmercu, a sve ostale su u dvanestercu (aleksandrincu). Rima je ukrštena; rimuju se prvi i treći, drugi i četvrti. Detaljnije raščlanjivanje pesme po slikama je suvišno, Bojić je rekao sve.

Lični doživljaj

Pesma je postigla cilj: budi rodljuljiva osećanja u nama. Treba stvarno biti srca kamenoga, pa da vam reči ove pesme ne zastanu u grlu dok je čitate.

Analizirao: Petar Jokić, nastavnik

O piscu

Milutin Bojić srpski pesnik, dramski pisac, pozorišni recenzent i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 19. maja 1892. godine. Umro je u 26. godini života u solunuskoj bolnici 08. novembra 1917, nakon albanske golgote i krfske katastrofe zbog čega je more nazvao "plavom grobnicom". Poznata su mu dela: Pesme (1914), Kain, spev (1915), Pesme bola i ponosa (1917), Kraljeva jesen, drama (1913). Posle smrti štampane su drame: Uroševa ženidba, Despotova kruna i Gospođa Olga. U pesmama objavljenim 1917. iskazuje svoj odnos prema narodu i domovini. Hvali svoj narod, divi se njegovom ponosu i bolu, gledajući ga kako se viteški uzdiže iznad tog bola.

Stilske figure - ovde