Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove
Lektira Braća Karamazovi - likovi Autor: Petar Jokić, nastavnik Fjodor Pavlovič Karamazov Fjodor je u romanu predstavljen kao sebični gazda i otac. U srezu gde je živeo važio je za budalu i lakrdijaša. Njemu, pak, takvo mišljenje nije smetalo, šta više, on se svojim lakrdijaštvom ponosio. Budala, ili ne, Fjodor je umeo da "pravi" novac. Počeo je skoro ni od čega, a obogatio se. Novac je moć i on to koristi za zadovoljenje svojih animalnih strasti. Za njega su žene samo objekti za zadovoljenje polnog nagona, inače, kako drukčije razumeti njegov odnos sa ludačom Lizavetom Smradnom, koja mu rađa četvrtog sina Smerdjakova. Fjodor ne ume da voli nikog osim sebe. Napušta decu, zakida Mitji majčino nasledstvo, još mu je i suparnik u ljubavi prema Grušenjki. Ona u starkelji ne izaziva ljubav, nego požudu, jer je mlada i lepa. Njemu ne smeta što je u istu ženu zaljubljen i njegov sin. Ne boji se on ni ljudi, ni Boga, jedino se plaši da ga sin ne ubije. Iako nedoličan da o tome govori, kazuje istinu o raskošnom manastirskom životu nasuprot slici razorenog ruskog sela i napaćenog seljaka. - Ruski seljak donosi ovamo svoj groš zarađen žuljevitim rukama, otkidajući ga od porodice i države! Ta vi, sveti oci, isisavate narod!. Ipak Fjodor Karamazov je primer ljudskog duhovnog siromaštva, koje se zaustavilo na sladostrašću da bi bar nečim ispunilo duhovnu pustoš. Dimitrije, Mitja Prvi sin Fjodora Pavloviča Karamazova. Majka ga ostavila, a otac zaboravlja i zakida mu nasledstvo, te mu još postaje i suparnik u ljubavi. Mitja napušta verenicu Katarinu Ivanovnu, zbog Grušenjke. Zbog nje rasipa Katjin novac. Ponosit je, ali će zbog Grušenjke pristati i na poniženje. - Kad njen ljubavnik dođe, izaći ću u drugu sobu. Njenim prijateljima ću prljave kaljače čistiti... trčkaraću kao sluga . Mitja o lepoti kaže: - Lepota je strašna, užasna stvar! Strašna zato što se ne može definisati... Tu se sve obale sastaju i sve protivrečnosti žive. Ne mogu podneti što neki čovek, uzvišena srca i uma, počinje sa idealom madone, a završava sa idealom sodome. Još je strašnije ko sa idealom sodome u duši ne odriče ideal madone... Što umu izgleda sramota, srcu je prava lepota... Mitja kaže Aljoši: - Zaljubiti se ne znači voleti, zaljubiti se može i mrzeći. U sudbini Mitje koga nevinog osuđuju, Dostojevski osuđuje sud kao instituciju koja se otuđuje od prave društvene namene. Zakon ne brani nevine, pravnici ne traže istinu, sudnica je pozorište... Ivan Drugi Fjodorev sin Ivan je ateista, ali ipak priznaje: - Ja ne odričem Boga, već svet koji je on stvorio ne primam... Religija patnju objašnjava kao kaznu za ljudske grehe. Ivan ne želi da prihvati patnju, jer kako kaže, za nju nema opravdanja. Smatra da je Bog koji se sveti na nevinoj deci gori od satane. On dalje veli: - Ako nema Boga - sve je dozvoljeno. Po ovoj tezi Ivan objašnjava da ljudi samo iz straha od kazne se opredjeljuju za dobro, za pravdu, za duhovnu lepotu. Oseća krivicu što je otišao u Moskvu i tako omogućio Smerdjakovu da nesmetano ubije oca - kaže sebi: - Ja sam podlac. Ivan odlazi da ne bi bio svedok prestupa. Međutim, krivica nastaje u bekstvu od krivice - nesuprostavljanje zlu znači, saučesništvo u njemu. Ivan priča legendu o Velikom inkvizitoru, koji je čak i Hrista uhapisio; u prepirci s božijim sinom inkvizitor na kraju kaže: - Odlazi, zašto si se vratio da smetaš!. Ivanu se ovde može zameriti oholost. Drsko negira ono što je van domašaja zdravog razuma. Autor romana ruga mu se u slici košmara prouzrokovanim alkoholom kroz usta đavola. Na Aljošino strahovanje da bi Mitja mogao ubiti oca, Ivan zlurado kaže:- Jedan gad će pojesti drugog gada i neka ih obojicu đavo nosi. Aljoša Treći Fjodorov sin Aljoša je monah, zaljubljen u Lizu Hohlakovu. Iako je na molitvi, ne odoleva iskušenju da pročita njeno pismo, i to dva puta. Posle Zosimine smrti Aljoša čini neke stvari koje ne priliče njemu kao monahu: jede meso, pije, odlazi Grušenjki. U nenormalnoj porodici, punoj mržnje i konflikata, bezazleni Aljoša uvek nastoji da smiri situaciju. Njegov odlazak u manastir se može tumačiti i kao bekstvo od karamazovskog poroka i samoživosti. Ali ipak priznaje: - Sve su to iste stepenice - ja sam na najnižoj, a ti (Mitja) si na vrhu... Ko stane na prvi stepenik - staće neminovno i na najviši. Aljoša kaže da ne može odoleti želji da pođe tim stepenicama, ali svesno sebi ograničava svoj domen ponašanja. Čestit čovek neće se poslužiti svakim sredstvom da ostvari ličnu sreću. Potrebno mu je saznanje da je sve čisto ostvareno. Bez toga prave sreće za pravog čoveka ne može biti. Smerdjakov Vanbračni je sin Fjodora Karamazova i Lizavete Smradne. Svom rođenom ocu (koji ga nije priznao za sina) je sluga i to od "poverenja". Takav položaj prirodno izaziva mržnju, ali otac nije bolje postupao na sa svojim zakonitim sinovima. Kad mu se ukazala prilika, osvetio se ocu - ubio ga. Smerdjakov je učutkao svoju savest, prebacujući sve na Ivana. Bez savesti nema ni čovečnosti. Smerdjakova smatraju podlacem koji imitira učenog brata; Dostojevski na njegovom primeru pokazuje da ljudi i na najnižoj lestvici društvene hijerarhije nose u sebi složenost ljudske prirode. Katarina Ivanovna Lepa i pametna ćerka potpukovnika, koji umalo nije propao zbog manjka u državnoj kasi. Dimitrije Karamazov Mitja daje Katji 4.500 rubalja da spasi oca. Kad se kolo sreće obrnulo u njenu korist, verila se sa Mitjom, a potom se zaljubila u njegovog brata Ivana. Mitja je to lako preboleo jer je zaljubljen u Grušenjku. Međutim, Katja, iako ne voli Mitju, ljubomorna je do besa. Iskušava ga tako što mu daje 3.000 rubalja da pošalje njenoj tetki u Moskvu, uverena da on to neće učiniti, nego će novac potrošiti sa Grušenjkom. Katja ne voli Mitju, ali iz kaprica želi da ga preotme od Grušenjke. Ona priča Aljoši: - Pomamna sam ja... pocepaću haljine, pokidati ukrase, unakaziću sebe, svoju lepotu, opeći ću lice, iseći ga nožem i poći da prosim milostinju, a samo malo kasnije, posle ovog izraza samomržnje, javiće se narcisoidno samozadovoljstvo: - Recite vi meni Aljoša: Zašto sam ja tako dobra? - Jer ja sam dobra, veoma dobra! Laska Grušenjki, ali je lukava Grušenjka otporna na laži. Na kraju neizbežan je zaključak da je i Katarina samo još jedna sličica u galeriji negativnih likova ovog romana. Agrafena Aleksandrovna Grušenjka Figurativno rečeno Grušenjka je đavo u telu anđela. Još nije prebolela oficira Podvisockog, koji ju je uvredio i napustio, Kad je ostao udovac, traži sastanak sa njom. Ona ponudu prihvata, a sa Mitjom, koji je iskreno voli se poigrava; petlja nešto i s njegovim ocem Fjodorom, što Mitju dovodi do granice ludila. Razmišlja da nekoga ubije, ili da se sam ubije. Posle susreta sa oficirom, njen odnos se menja prema Mitji: - Biću tvoja robinja, robinja celog veka. Slatko je biti robinja . Međutim, kad bukne požar, teško ga je suzama ugasiti i tragedija je neizbežna. Katja i Grusenjka su rivalke; njihov odnos se menja u zavisnosti od Mitjine bliskosti sa "drugom". Katja laska Grušenjki, jer oseća da je jača. Ali teško je prevariti većeg đaola od sebe. Liza Maloletna devojka svojim prkosnim omehom provocira Aljošu. Piše mu ljubavno pismo. Mlada i lepa, prikovana u kolicima istovremo je ispunjena i ljubavlju i mržnjom. Sama priznjaje da u njoj caruje zlo. Želi da muči druge i da bude mučena, zato prezire Aljušinju ljubav i udvara se Ivanu. "Hoću da me neko namuči, da se oženi sa mnom, a zatim da me prevari i ode"... - Neka sam ja bogata, a svi ostali siromašni. Ja neću da činim dobro, hoću da činim zlo. Iako blesava, ipak daje opšteljudsku istinu: - Svi govore da mrze zlo i rđavo, a svi ga u sebi vole. Zosima Iskren vernik. Voli ljude i svima oprašta. Otporan je na uvrede. Govori da čoveka treba voleti onakvog kakav i jeste, a ne apstraktno idealnog: - Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom. On ne misli da su isposnici i monasi išta bolji od običnog sveta. Smatra da su čak i gori zato su i došli u manastir da se iskupe za svoje grehe. Kapetan Snjegirev i Iljuša U sudbini kapetana je prikazana sudbina "poniženog i uvređenog čoveka", te moralna odgovornost za sudbinu dece u svetu nepravde i nasilja. Snjegirov iz ponosa, sa gorčinom u duši, odbija da prihvati novčanu pomoć iako bi tako spasio porodicu. Iljuša, njegov sin, "zaratio" je sa celim razredom radi odbrane časti svog oca. Bio je krasan dečak, dobar i hrabar, osećao je šta je čast i gorka uvreda koja je njegov om ocu naneta i protiv koje je ustao. Rakitin Rakitin je mlad bogoslov, koji uživa da tračari. Ambiciozan i ciničan kritikuje crkvene dogme i zastupa moderne socijalističke ideje. Potajno se nada da osvoji Grušenjku. Svedoči protiv Mitje. O piscu Fjodor Mihajlovič Dostojevski (11.11. 1821. - 9.2. 1881.) je ruski književnik poznat kao jedan od prvih predstavnika psihološkog realizma u evropskoj književnosti. Dostojevski je u mladosti bio radikalni protivnik ruskog carskog režima te je godine 1849. uhapšen, osuđen na smrt i u trenutku lažnog pogubljenja pomilovan te poslan na dugogodišnju robiju u Sibiru. To je iskustvo s vremenom dovelo do evolucije njegovih političkih stavova od liberalizma prema konzervativizmu i odbacivanju zapadnih vrednosti. Dostojevski je bio poznat kao patološki kockar, što je imalo bitan uticaj na njegov književni rad - bilo kao inspiracija, bilo kao poticaj na pisanje kako bi pokrio financijske gubitke. Braća Karamazovi - prepričano

Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove

Lektira

Braća Karamazovi - likovi

Autor: Petar Jokić, nastavnik

Fjodor Pavlovič Karamazov

Fjodor je u romanu predstavljen kao sebični gazda i otac. U srezu gde je živeo važio je za budalu i lakrdijaša. Njemu, pak, takvo mišljenje nije smetalo, šta više, on se svojim lakrdijaštvom ponosio. Budala, ili ne, Fjodor je umeo da "pravi" novac. Počeo je skoro ni od čega, a obogatio se. Novac je moć i on to koristi za zadovoljenje svojih animalnih strasti. Za njega su žene samo objekti za zadovoljenje polnog nagona, inače, kako drukčije razumeti njegov odnos sa ludačom Lizavetom Smradnom, koja mu rađa četvrtog sina Smerdjakova. Fjodor ne ume da voli nikog osim sebe. Napušta decu, zakida Mitji majčino nasledstvo, još mu je i suparnik u ljubavi prema Grušenjki. Ona u starkelji ne izaziva ljubav, nego požudu, jer je mlada i lepa. Njemu ne smeta što je u istu ženu zaljubljen i njegov sin. Ne boji se on ni ljudi, ni Boga, jedino se plaši da ga sin ne ubije. Iako nedoličan da o tome govori, kazuje istinu o raskošnom manastirskom životu nasuprot slici razorenog ruskog sela i napaćenog seljaka. - Ruski seljak donosi ovamo svoj groš zarađen žuljevitim rukama, otkidajući ga od porodice i države! Ta vi, sveti oci, isisavate narod!. Ipak Fjodor Karamazov je primer ljudskog duhovnog siromaštva, koje se zaustavilo na sladostrašću da bi bar nečim ispunilo duhovnu pustoš.

Dimitrije, Mitja

Prvi sin Fjodora Pavloviča Karamazova. Majka ga ostavila, a otac zaboravlja i zakida mu nasledstvo, te mu još postaje i suparnik u ljubavi. Mitja napušta verenicu Katarinu Ivanovnu, zbog Grušenjke. Zbog nje rasipa Katjin novac. Ponosit je, ali će zbog Grušenjke pristati i na poniženje. - Kad njen ljubavnik dođe, izaći ću u drugu sobu. Njenim prijateljima ću prljave kaljače čistiti... trčkaraću kao sluga . Mitja o lepoti kaže: - Lepota je strašna, užasna stvar! Strašna zato što se ne može definisati... Tu se sve obale sastaju i sve protivrečnosti žive. Ne mogu podneti što neki čovek, uzvišena srca i uma, počinje sa idealom madone, a završava sa idealom sodome. Još je strašnije ko sa idealom sodome u duši ne odriče ideal madone... Što umu izgleda sramota, srcu je prava lepota... Mitja kaže Aljoši: - Zaljubiti se ne znači voleti, zaljubiti se može i mrzeći. U sudbini Mitje koga nevinog osuđuju, Dostojevski osuđuje sud kao instituciju koja se otuđuje od prave društvene namene. Zakon ne brani nevine, pravnici ne traže istinu, sudnica je pozorište...

Ivan

Drugi Fjodorev sin Ivan je ateista, ali ipak priznaje: - Ja ne odričem Boga, već svet koji je on stvorio ne primam... Religija patnju objašnjava kao kaznu za ljudske grehe. Ivan ne želi da prihvati patnju, jer kako kaže, za nju nema opravdanja. Smatra da je Bog koji se sveti na nevinoj deci gori od satane. On dalje veli: - Ako nema Boga - sve je dozvoljeno. Po ovoj tezi Ivan objašnjava da ljudi samo iz straha od kazne se opredjeljuju za dobro, za pravdu, za duhovnu lepotu. Oseća krivicu što je otišao u Moskvu i tako omogućio Smerdjakovu da nesmetano ubije oca - kaže sebi: - Ja sam podlac. Ivan odlazi da ne bi bio svedok prestupa. Međutim, krivica nastaje u bekstvu od krivice - nesuprostavljanje zlu znači, saučesništvo u njemu. Ivan priča legendu o Velikom inkvizitoru, koji je čak i Hrista uhapisio; u prepirci s božijim sinom inkvizitor na kraju kaže: - Odlazi, zašto si se vratio da smetaš!. Ivanu se ovde može zameriti oholost. Drsko negira ono što je van domašaja zdravog razuma. Autor romana ruga mu se u slici košmara prouzrokovanim alkoholom kroz usta đavola. Na Aljošino strahovanje da bi Mitja mogao ubiti oca, Ivan zlurado kaže:- Jedan gad će pojesti drugog gada i neka ih obojicu đavo nosi.

Aljoša

Treći Fjodorov sin Aljoša je monah, zaljubljen u Lizu Hohlakovu. Iako je na molitvi, ne odoleva iskušenju da pročita njeno pismo, i to dva puta. Posle Zosimine smrti Aljoša čini neke stvari koje ne priliče njemu kao monahu: jede meso, pije, odlazi Grušenjki. U nenormalnoj porodici, punoj mržnje i konflikata, bezazleni Aljoša uvek nastoji da smiri situaciju. Njegov odlazak u manastir se može tumačiti i kao bekstvo od karamazovskog poroka i samoživosti. Ali ipak priznaje: - Sve su to iste stepenice - ja sam na najnižoj, a ti (Mitja) si na vrhu... Ko stane na prvi stepenik - staće neminovno i na najviši. Aljoša kaže da ne može odoleti želji da pođe tim stepenicama, ali svesno sebi ograničava svoj domen ponašanja. Čestit čovek neće se poslužiti svakim sredstvom da ostvari ličnu sreću. Potrebno mu je saznanje da je sve čisto ostvareno. Bez toga prave sreće za pravog čoveka ne može biti.

Smerdjakov

Vanbračni je sin Fjodora Karamazova i Lizavete Smradne. Svom rođenom ocu (koji ga nije priznao za sina) je sluga i to od "poverenja". Takav položaj prirodno izaziva mržnju, ali otac nije bolje postupao na sa svojim zakonitim sinovima. Kad mu se ukazala prilika, osvetio se ocu - ubio ga. Smerdjakov je učutkao svoju savest, prebacujući sve na Ivana. Bez savesti nema ni čovečnosti. Smerdjakova smatraju podlacem koji imitira učenog brata; Dostojevski na njegovom primeru pokazuje da ljudi i na najnižoj lestvici društvene hijerarhije nose u sebi složenost ljudske prirode.

Katarina Ivanovna

Lepa i pametna ćerka potpukovnika, koji umalo nije propao zbog manjka u državnoj kasi. Dimitrije Karamazov Mitja daje Katji 4.500 rubalja da spasi oca. Kad se kolo sreće obrnulo u njenu korist, verila se sa Mitjom, a potom se zaljubila u njegovog brata Ivana. Mitja je to lako preboleo jer je zaljubljen u Grušenjku. Međutim, Katja, iako ne voli Mitju, ljubomorna je do besa. Iskušava ga tako što mu daje 3.000 rubalja da pošalje njenoj tetki u Moskvu, uverena da on to neće učiniti, nego će novac potrošiti sa Grušenjkom. Katja ne voli Mitju, ali iz kaprica želi da ga preotme od Grušenjke. Ona priča Aljoši: - Pomamna sam ja... pocepaću haljine, pokidati ukrase, unakaziću sebe, svoju lepotu, opeći ću lice, iseći ga nožem i poći da prosim milostinju, a samo malo kasnije, posle ovog izraza samomržnje, javiće se narcisoidno samozadovoljstvo: - Recite vi meni Aljoša: Zašto sam ja tako dobra? - Jer ja sam dobra, veoma dobra! Laska Grušenjki, ali je lukava Grušenjka otporna na laži. Na kraju neizbežan je zaključak da je i Katarina samo još jedna sličica u galeriji negativnih likova ovog romana.

Agrafena Aleksandrovna Grušenjka

Figurativno rečeno Grušenjka je đavo u telu anđela. Još nije prebolela oficira Podvisockog, koji ju je uvredio i napustio, Kad je ostao udovac, traži sastanak sa njom. Ona ponudu prihvata, a sa Mitjom, koji je iskreno voli se poigrava; petlja nešto i s njegovim ocem Fjodorom, što Mitju dovodi do granice ludila. Razmišlja da nekoga ubije, ili da se sam ubije. Posle susreta sa oficirom, njen odnos se menja prema Mitji: - Biću tvoja robinja, robinja celog veka. Slatko je biti robinja . Međutim, kad bukne požar, teško ga je suzama ugasiti i tragedija je neizbežna. Katja i Grusenjka su rivalke; njihov odnos se menja u zavisnosti od Mitjine bliskosti sa "drugom". Katja laska Grušenjki, jer oseća da je jača. Ali teško je prevariti većeg đaola od sebe.

Liza

Maloletna devojka svojim prkosnim omehom provocira Aljošu. Piše mu ljubavno pismo. Mlada i lepa, prikovana u kolicima istovremo je ispunjena i ljubavlju i mržnjom. Sama priznjaje da u njoj caruje zlo. Želi da muči druge i da bude mučena, zato prezire Aljušinju ljubav i udvara se Ivanu. "Hoću da me neko namuči, da se oženi sa mnom, a zatim da me prevari i ode"... - Neka sam ja bogata, a svi ostali siromašni. Ja neću da činim dobro, hoću da činim zlo. Iako blesava, ipak daje opšteljudsku istinu: - Svi govore da mrze zlo i rđavo, a svi ga u sebi vole.

Zosima

Iskren vernik. Voli ljude i svima oprašta. Otporan je na uvrede. Govori da čoveka treba voleti onakvog kakav i jeste, a ne apstraktno idealnog: - Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom. On ne misli da su isposnici i monasi išta bolji od običnog sveta. Smatra da su čak i gori zato su i došli u manastir da se iskupe za svoje grehe.

Kapetan Snjegirev i Iljuša

U sudbini kapetana je prikazana sudbina "poniženog i uvređenog čoveka", te moralna odgovornost za sudbinu dece u svetu nepravde i nasilja. Snjegirov iz ponosa, sa gorčinom u duši, odbija da prihvati novčanu pomoć iako bi tako spasio porodicu. Iljuša, njegov sin, "zaratio" je sa celim razredom radi odbrane časti svog oca. Bio je krasan dečak, dobar i hrabar, osećao je šta je čast i gorka uvreda koja je njegov om ocu naneta i protiv koje je ustao.

Rakitin

Rakitin je mlad bogoslov, koji uživa da tračari. Ambiciozan i ciničan kritikuje crkvene dogme i zastupa moderne socijalističke ideje. Potajno se nada da osvoji Grušenjku. Svedoči protiv Mitje.

O piscu

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (11.11. 1821. - 9.2. 1881.) je ruski književnik poznat kao jedan od prvih predstavnika psihološkog realizma u evropskoj književnosti. Dostojevski je u mladosti bio radikalni protivnik ruskog carskog režima te je godine 1849. uhapšen, osuđen na smrt i u trenutku lažnog pogubljenja pomilovan te poslan na dugogodišnju robiju u Sibiru. To je iskustvo s vremenom dovelo do evolucije njegovih političkih stavova od liberalizma prema konzervativizmu i odbacivanju zapadnih vrednosti. Dostojevski je bio poznat kao patološki kockar, što je imalo bitan uticaj na njegov književni rad - bilo kao inspiracija, bilo kao poticaj na pisanje kako bi pokrio financijske gubitke.

Braća Karamazovi - prepričano

CONTACT