Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove
Lektira Glava šećera Autor: Milovan Glišić Književni rod: epika Književna vrsta: pripovetka Tema: Kako korumpirani predstavnici vlasti u sprezi sa zelenašima "kulturno" i legalno pljačkaju poštene i naivne seljake. MESTO I VREME radnje: Vladimiračka kapetanija (danas opština Vladimirci) krajem 19-tog veka. Ideja (poruka): Naivne i lakoverne seljake od zelenaša treba da štiti država, a ne da u sprezi sa njima globi seljake. Analiza fabule Da bi se pravilno shvatila ova pripovetka, treba imati na umu činjenice da je Glišićeva porodica stradala od zelenaša, pa je on morao poći u najam. Zbog toga je on ne samo kivan na zelenaše, nego i na predstavnike tadašnje korumpirane vlasti. Uz to treba znati da je mladi Glišić sledbenik socijalističkih ideja Svetozara Markovića; da je okoreli protivnik novih kapitalističkih odnosa u kojim, pre svega stradaju pošteni, ali naivni i lakoverni seljaci poput njegove porodice čija sudbina je utkana u sudbinu glavnog lika seljaka Radana Radanovića. Svoju neskrivenu mržnju prema predstavnicima građanstva: popu i učitelju, a naročito prema predstavnicima sreske korumpirane vlastele; i ljubav i simpatije za naivnog i lakovernog seljaka - pretvorio je u umetničko delo puno ironije i satire - Glavu šećera. S druge strane nije mu mrsko da se oženi ćerkom bogatog trgovca (brak je propao), kao i da uživa blagodeti društva koje ne voli u ulozi dramaturga Narodnog pozorišta i pomoćnika upravnika Narodne biblioteke. Iako važi za začetnika srpskog realizma, on se teško odriče romantičarskih navika, pa u Glavi šećera likove slika u crno-beloj tehnici. Fabula u početku ide u dva smera koji se na kraju prepliću. U uvodnoj epizodi Glišić daje dialog između novog seoskog učitelja i Radana u kojem izvrgava podsmehu učitelja i njegovo laičko poznavanje sela i naroda, a veliča oštromunost seljaka. U narednoj epizodi data je slika mehane u Dubravi gde seljaci pričaju o korumpiranoj vlasti i zelenašima; gde saznajemo za gorku sudbinu seljaka Radana, koji je posle deobe sa bratom hteo da podigne "krov nad glavom," pa se zadužio kog Davida Uzlovića opštinskog pisara i novog zelenaša. Dug od 50 dukata ubrzo je prerastao u dug od 150 dukata, pa je Radan prinuđen da proda svu letinu samo da isplati kamatu. Pararelno sa ovom pričom ide priča o novom kapetanu Maksimu Sarmaševiću koji se razlikuje od drugih kapetana po lepom izgledu i finim manirima. Njegova kancelarija je čista, ne smrdi na alkohol (kao kod drugih činovnika), ne zaudara na hranu i surutku. Prozori su stalno otvoreni, cveće na stolu i sve je mirisalo na čisto. Sve to je probudilo poverenje kod naroda i predstavljalo odličnu masku njegovim težnjama i ciljevima. Ovaj vispreni predstavnik vlasti odmah je na sva zvona udario "kako ne prima mito", što je imponovalo lakovernim seljacima. Međutim, nije smatrao za mito ako mu seljaci poklone glavu šećera za njegovu decu. "Glavu" seljanima krišom od kapetana nudi pandur Đuka da im učini uslugu, jer je on tobože "glavu" kupio za svoju decu. Glava šećera se prodaje za dukat, a svaka treća para ide Đuki. Tu istu glavu šećera Đuka proda meštanima sledećeg sela. Kapetan tako obiđe više od 50 sela, govor mu je pun medi, pa ga seljani s oduševljenjem prihvataju, ne shvatajući, da ih baš tom spoljašnjom figurom i mednim rečima - vara, izvlačeći, na prost način, za sebe debelu korist. Slika slave u Krniću u vladimiračkoj opštini kod domaćina Davida Uzlovića ima za cilj da pokaže ko se sve urotio protiv seljaka: predstavnici vlasti, ali i pop i učitelj. Tu istu glavu šećera kupio je i Radan, jer je ona bila "ulaznica" za kapetanovu kancelariju. Međutim, dok se u gluvo doba noći vraćao kući u reci, pored koje je prolazio, Radan, u brigama opterćenom mozgu, stvori sliku crnog deteta. To priviđenje se popne na taljige i, kezeći se, načne glavu šećera; tad zapevaju petli i snoviđenje napusti Radana, govoreći mu da će upamtiti njega i tu glavu šećera. Pošto svi znamo da je ovo elemenat narodnog praznoverja, treba se upitati koja je funcionalna vrednost ove slike. Mislim da se Glišić i ovom prilikom dodvorava narodu. Ako je stvarno glava šećera načeta, pre će biti da je u besu i nesreći koja ga je zadesila sam Radan odlomio parče i dao ga svojoj deci. To bi bilo opravdanije i realnije. No, bilo kako bilo, tek tako okrnjena glava šećera bila je prepoznatljiva. Tako su, najzad i lakomisleni seljaci prokužili da ih kapetan podmuklo vara, stičući sebi bogastvo. A onda je tu okrnjenu "glavu" Radan oteo kumu Mati i bacio je u reku. No, tim problem nije rešen; kapetan je nabavio novu glavu šećera, posvađao se sa Đukom oko plena, i našao novog "prodavca". Zaboravio sam da vam kažem da su tajno kapetan Maksim Sarmašević i zelenaš David Uzlović kovali plan kako da od Radana lako uzmu livadu što je u kapetaniji nema i vinograd što ga nema u tri kapetanije. Na kraju priče Radanovo imanje ide na doboš, a kad su došli da uzmu i kuću, on hvata pušku i ubija Davida Uzlovića. Radanova žena od tuge presvisne, a deca odlaze u najam. Analizirao: Petar Jokić, nastavnik O piscu Milovan Glišić - književnik i prevodilac, jedan od začetnika realizma u srpskoj književnosti. Rođen je 6. januara 1847, u selu Gradacu kod Valjeva. U Beogradu završio gimnaziju i studirao tehniku i filozofiju; radio kao novinar, službenik Presbiroa, korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta; zatim do smrti pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. U mladosti bio pristalica Svetozara Markovića, čiji su pogledi uticali na stvaranje njegovih prvih pripovedaka: kritički posmatrao i slikao život sela pritisnutog birokratijom i zelenašima. Pripovetka mu je pretežno anegdota, s neposrednim poznavanjem života sela i njegovih ljudi; u pripovedanje unosi humor s narodnih izvora. Dela pripovetke: Glava šećera, Roga, Redak zver pozorišni komad Dva cvancika, komedija Podvala. Sa ruskog preveo dela: Mrtve duše i Taras Buljba od Gogolja, Oblomoć od Gončarova, Rat i mir od Tolstoja, a prevodio i iz francuske književnosti. Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja. Po njegovoj pripoveci „Posle devedest godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine. Prva brazda

Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove

Lektira

Glava šećera

Autor: Milovan Glišić

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Tema: Kako korumpirani predstavnici vlasti u sprezi sa zelenašima "kulturno" i legalno pljačkaju poštene i naivne seljake.

MESTO I VREME radnje: Vladimiračka kapetanija (danas opština Vladimirci) krajem 19-tog veka.

Ideja (poruka): Naivne i lakoverne seljake od zelenaša treba da štiti država, a ne da u sprezi sa njima globi seljake.

Analiza fabule

Da bi se pravilno shvatila ova pripovetka, treba imati na umu činjenice da je Glišićeva porodica stradala od zelenaša, pa je on morao poći u najam. Zbog toga je on ne samo kivan na zelenaše, nego i na predstavnike tadašnje korumpirane vlasti. Uz to treba znati da je mladi Glišić sledbenik socijalističkih ideja Svetozara Markovića; da je okoreli protivnik novih kapitalističkih odnosa u kojim, pre svega stradaju pošteni, ali naivni i lakoverni seljaci poput njegove porodice čija sudbina je utkana u sudbinu glavnog lika seljaka Radana Radanovića. Svoju neskrivenu mržnju prema predstavnicima građanstva: popu i učitelju, a naročito prema predstavnicima sreske korumpirane vlastele; i ljubav i simpatije za naivnog i lakovernog seljaka - pretvorio je u umetničko delo puno ironije i satire - Glavu šećera. S druge strane nije mu mrsko da se oženi ćerkom bogatog trgovca (brak je propao), kao i da uživa blagodeti društva koje ne voli u ulozi dramaturga Narodnog pozorišta i pomoćnika upravnika Narodne biblioteke. Iako važi za začetnika srpskog realizma, on se teško odriče romantičarskih navika, pa u Glavi šećera likove slika u crno-beloj tehnici.

Fabula u početku ide u dva smera koji se na kraju prepliću. U uvodnoj epizodi Glišić daje dialog između novog seoskog učitelja i Radana u kojem izvrgava podsmehu učitelja i njegovo laičko poznavanje sela i naroda, a veliča oštromunost seljaka. U narednoj epizodi data je slika mehane u Dubravi gde seljaci pričaju o korumpiranoj vlasti i zelenašima; gde saznajemo za gorku sudbinu seljaka Radana, koji je posle deobe sa bratom hteo da podigne "krov nad glavom," pa se zadužio kog Davida Uzlovića opštinskog pisara i novog zelenaša. Dug od 50 dukata ubrzo je prerastao u dug od 150 dukata, pa je Radan prinuđen da proda svu letinu samo da isplati kamatu.

Pararelno sa ovom pričom ide priča o novom kapetanu Maksimu Sarmaševiću koji se razlikuje od drugih kapetana po lepom izgledu i finim manirima.

Njegova kancelarija je čista, ne smrdi na alkohol (kao kod drugih činovnika), ne zaudara na hranu i surutku. Prozori su stalno otvoreni, cveće na stolu i sve je mirisalo na čisto. Sve to je probudilo poverenje kod naroda i predstavljalo odličnu masku njegovim težnjama i ciljevima.

Ovaj vispreni predstavnik vlasti odmah je na sva zvona udario "kako ne prima mito", što je imponovalo lakovernim seljacima. Međutim, nije smatrao za mito ako mu seljaci poklone glavu šećera za njegovu decu. "Glavu" seljanima krišom od kapetana nudi pandur Đuka da im učini uslugu, jer je on tobože "glavu" kupio za svoju decu. Glava šećera se prodaje za dukat, a svaka treća para ide Đuki. Tu istu glavu šećera Đuka proda meštanima sledećeg sela. Kapetan tako obiđe više od 50 sela, govor mu je pun medi, pa ga seljani s oduševljenjem prihvataju, ne shvatajući, da ih baš tom spoljašnjom figurom i mednim rečima - vara, izvlačeći, na prost način, za sebe debelu korist.

Slika slave u Krniću u vladimiračkoj opštini kod domaćina Davida Uzlovića ima za cilj da pokaže ko se sve urotio protiv seljaka: predstavnici vlasti, ali i pop i učitelj.

Tu istu glavu šećera kupio je i Radan, jer je ona bila "ulaznica" za kapetanovu kancelariju. Međutim, dok se u gluvo doba noći vraćao kući u reci, pored koje je prolazio, Radan, u brigama opterćenom mozgu, stvori sliku crnog deteta. To priviđenje se popne na taljige i, kezeći se, načne glavu šećera; tad zapevaju petli i snoviđenje napusti Radana, govoreći mu da će upamtiti njega i tu glavu šećera.

Pošto svi znamo da je ovo elemenat narodnog praznoverja, treba se upitati koja je funcionalna vrednost ove slike.

Mislim da se Glišić i ovom prilikom dodvorava narodu. Ako je stvarno glava šećera načeta, pre će biti da je u besu i nesreći koja ga je zadesila sam Radan odlomio parče i dao ga svojoj deci. To bi bilo opravdanije i realnije. No, bilo kako bilo, tek tako okrnjena glava šećera bila je prepoznatljiva. Tako su, najzad i lakomisleni seljaci prokužili da ih kapetan podmuklo vara, stičući sebi bogastvo. A onda je tu okrnjenu "glavu" Radan oteo kumu Mati i bacio je u reku. No, tim problem nije rešen; kapetan je nabavio novu glavu šećera, posvađao se sa Đukom oko plena, i našao novog "prodavca".

Zaboravio sam da vam kažem da su tajno kapetan Maksim Sarmašević i zelenaš David Uzlović kovali plan kako da od Radana lako uzmu livadu što je u kapetaniji nema i vinograd što ga nema u tri kapetanije.

Na kraju priče Radanovo imanje ide na doboš, a kad su došli da uzmu i kuću, on hvata pušku i ubija Davida Uzlovića. Radanova žena od tuge presvisne, a deca odlaze u najam.

Analizirao: Petar Jokić, nastavnik

O piscu

Milovan Glišić - književnik i prevodilac, jedan od začetnika realizma u srpskoj književnosti. Rođen je 6. januara 1847, u selu Gradacu kod Valjeva. U Beogradu završio gimnaziju i studirao tehniku i filozofiju; radio kao novinar, službenik Presbiroa, korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta; zatim do smrti pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. U mladosti bio pristalica Svetozara Markovića, čiji su pogledi uticali na stvaranje njegovih prvih pripovedaka: kritički posmatrao i slikao život sela pritisnutog birokratijom i zelenašima. Pripovetka mu je pretežno anegdota, s neposrednim poznavanjem života sela i njegovih ljudi; u pripovedanje unosi humor s narodnih izvora. Dela pripovetke: Glava šećera, Roga, Redak zver pozorišni komad Dva cvancika, komedija Podvala. Sa ruskog preveo dela: Mrtve duše i Taras Buljba od Gogolja, Oblomoć od Gončarova, Rat i mir od Tolstoja, a prevodio i iz francuske književnosti. Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja. Po njegovoj pripoveci „Posle devedest godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine.

Prva brazda

CONTACT