Pričam ti priču

Poplava

Autor: Petar Jokić

U smiraj dana nebo se neprimetno obuče u tamno ruho. Umorno sunce se skloni i poče sitna prolećna kiša. Ptice po komandi umukoše. Ljudi se povukoše u kuće. Tek poneki pešak ili biciklista užurbano hita do svog ognjišta. Kiša celu noć tiho romori. Sutradan još jače udari. I tako nekoliko dana. Jutro, podne i veče se nerazlikovahu, samo su duge noći stizale pre vremena iako bi po kalendaru trebalo da je obrnuto. U početku žedna zemlja je gutala silnu vodu. A onda je i njoj bilo previše, pa se u dvorištima javiše barice mutne vode. Sledećeg dana barice se pretvoriše u bare, pa se bez čizama nije moglo. Nabujaše zapušteni kanali i voda poče da plavi najniže okućnice. Izbi svađa među susedima zbog zapušenih ćuprija. Voda izbaci na videlo sve naše loše navike: "Neka komšiji crkne krava, ja nemam korist, ali on ima štetu". Delimična solidarnost se pokaza na gradnji bedema oko Save, ali i tamo su bili samo oni koji su već ugroženi, vojska i policija. Ljudska sebičnost dostiže biblijske razmere. Kiša nakon nekoliko dana utihnu. Sunce obasja potopljene oranice sa usevom, gradove i sela. Na bještavoj svetlosti, posledice poplave dobiše novu dimenziju; leševi goveda, ovaca i svinja zjapili su iz mulja, ili ih je pobesnela reka valjala tamo-amo. Televizija pokaza snimke srušenih kuća razbacanih kao dečje igračke, ili potopljenih do krova. Ljudi pribrano i mirno daju izjave o pretrpljenoj šteti, još nesvesni šta ih je zadesilo. Ptice ponovo cvrkuću; preživela, gladna goveda riču, ljudi se smeju. Život teče dalje.

Jesenje veče

Veče je odmaklo. Sedim u toploj sobi. Napolju jauče vetar, razbacujući, na sve strane retke, krupne kapi studene kiše. Ulično svetlo otima komadić mutnog neba bez ijedne zvezde. S vremena na vreme utihne vetar; smire se gotovo gole grane stare kruške, ali to kratko traje. Dve-tri dozrele liske, što su do maločas prkosno treperile, odvajaju se od mokre grančice i bezuspešno pokušavaju da odlete, i padju na vlažnu kratko podšišanu travu. Malo se koprcaju i umiru tiho i polako. Još jedan život se gasi. Već odavno ne čuje se čavrljanje vrabaca, kao ni umilno gugutanje gugutke. Vrane, koje do skora nismo primećivali, stupaju na pozornicu u sve većem broju i svojom crninom bodu oči, a graktanjem paraju uši. Ali dani teku. Zima će utišati letnju simfoniju; zaustaviti bumbarov let, mnogo buba, mušica i komaraca će platiti životom. Dolazak proleća najaviće kreket žaba i zujanje insekata svih vrsta. Nabrekli pupoljci na voćkama preko noći raširiće svoje bele latice; lišće malo manje od mačijeg uha i nabujala trava obojiće krajolik divnim zelenilom. U ovoj nemirnoj jesenjoj noći jedna slika zelene livade protkane maslačkom po kojoj pase stado ovaca, a na horizontu treperi vazduh - vraća me u daleku prošlost detinjstva kad čovek živi u obmani da je sva ta božja lepota stvorena samo za njega; kad su jesen i smrt udaljeni hiljadama svetlosnih godina.

Pričam ti priču.: Četiri kučeta - ovde