TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Zimsko jutro

Autor: Vojislav Ilić

tabanovic.com

Književni rod: lrika

Književna vrsta: opisna pesma

Tema: Opis zimskog jutra

Ideja (poruka): Kako je pesnik doživeo rađanje jednog novog zimskog dana

Zimsko jutro

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,

A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,

I sniski, trščani krov. U daljini gube se breze

I kruže vidokrug tavni.

 

U selu vlada mir. Još niko ustao nije,

A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,

Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom

Taj mir u času milom.

 

Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje

I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,

I brze mameći pse, poguren u polje žuri,

Pokriven koprenom belom.

 

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase —

A sveži, jutarnji dah, proleće doline mirne, —

I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom

U gole grančice dirne…

 

Analiza pesme

Komoziciju pesme čine četiri slike. Prva strofa - prva slika. Diže se zavesa na pozornici zimskog pejzaža, to je svetloast "reflektor" koji obasjava detalje: zeleno lišće je spaljeno oštrim mrazom, snežni pokrivač je svuda - po poljima i kućama. U pozadini slike se nazire tamna boja neba, koja asocira na umiranje. Druga slika (druga strofa) zvukom remeti statičnost vizuelne slike. Čuje se lupa petlovih krila i njegovo kukurikanje, koijm pozdravlja zimski dan i daje do znanja da nije reč o umiranju, nego o umilatom snu. Treća slika (treća strofa) pojačava dah života. Čuje se zviždanje i promukli glas lovca. Sve je više dinamike. Pored lovca trčkaraju psi. Četvrta slika (četvrta strofa), međutim, ponovo vraća sumorni pejzaž: svuda je pustoš i mir. Sve je pod snegom i ledom. Sumorna osećanja pojačavaju i gole grančice što od hladnoće i mraza drhte.

Versifikacija

Pesma je dugog stiha - četrnaesterci i petnaesterci, a poslednji stihovi u strofi su sedmerci ili osmerci. Rimuju se drugi sa četvrtim (ravni - tavni).

Stil

Pesma je bogata epitetima: oštar mraz, zeleno lisje, tanak i beo sneg, sniski trščani krov, tavni vidokrug, zimski dan, zvučni glas, mili čas, težak promukao glas, bela koprena, svež jutarnji dan, mirne doline, blag šum, studeno krilo, gole grančice, noćna kandila. Istovremeno, sintagma noćna kandila je lepa metafora (zvezde i mesec).

Analizirao: Petar Jokić, nastavnik

O pesniku

Vojislav Ilić (Beograd, 14.4. 1862. — Beograd, 21.1. 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire. Ono što je glavno u poeziji Vojislava Ilića, to je njegova intimna, lična poezija, poezija refleksivna, melanholična i elegična. Njegova melanholija bila je uslovljena raznim okolnostima: zdravlje mu je bilo rđavo, život neodređen i neizvestan, materijalne porodične nevolje su ga stalno pratile. Poezija je za njega bila utočište i izvor zaborava, onaj "veo kojim se obvija rugoba sveta". U trenucima melanholije i elegičnosti on je najjači i najprirodniji, i najbolje pesme koje je on ispevao to je onaj niz Elegija. Još jedan dokaz da srećni ne pišu pesme. U to vreme starice su savetovale: - Nemoj, sine, da pišeš pesme, umrećeš mlad od tuberkoloze.

Književni rodovi i vrste

 

Mapa sajta

 

 

 

CONTACT