TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

VOĐA

Autor: Radoje Domanović

Književni rod: epika

Književna vrsta:satirična pripovetka

Tema: Kako je narod za svog vođu izabrao slepca

Ideja: Zašto Srbi, gotovo po pravilu, za svog vođu izaberu pogešnog čoveka, pa grešku vide tek kad padnu u ambis.

Vreme radnje: Kraj 19-og veka.

Mesto radnje: Srbija

Interpretacija

Inspiraciju za ovu pripovetku Domanović je, verovatno, našao u staro-zavetnoj priči o Mojsiju, koji izrailjski narod, preko pustinje, vodi u obećanu zemlju. Jevreji su za Mojsijem pošli tek kad su se uverili da ga šalje Bog da ih spasi.

Domanović, pak, pripoveda kako su stanovnici nekog našeg neplodnog kraja na zboru odlučili da i oni pođu u potragu za boljim životom.

- Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

Dogovore se da treba izabrati vođu, ali se nisu mogli dogovoriti kome među njima poveriti tako važnu misiju.

- Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

"Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete. Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji."

Po njegovom ćutanju i zamišljenosti zaključe da je mudar čovek.

- Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali, pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Izaberu desetoricu da odu k putniku i zamole ga da im bude vođa. Kad strancu objasne kako su pošli da traže bolji kraj i uptaju ga hoće li da im bude vođa, "on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:"

- Hoću!

- Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?

- Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.

"Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči. I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom".

Međutim, već na prvim koracima vođa, mašući štapom, udari na opštinski plot.

- Šta ćemo? - pitaju. On ćuti.

- Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.

- Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata.

Ovde kao u bajci Carevo novo odelo jedino deca vide pravu stvarnost.

- Pssst, mir deco!

- Buditeboksnama, što čini! - krste se neke žene.

- Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

"Za tili časak puče plot kao da ga nije ni bilo. Prođoše".

Međutim, prepreke su se nizale: te trnjak, te jaruga, pa uvala. Neko je već slomio nogu, neko razbio glavu, neko izgubio oko, pomreše neka manja deca, ali šta je to kad znaju da će doći bolji život. Neki se izgubiše ili pobegoše. Skupina uz vođu ih proglasi za izdajnike. Jednog dana stigoše pred jednu ogromnu provaliju. Mnogi u strahu od ambisa zastadoše, ali vođa lupi štapom dva-tri puta levo-desno i stremeknu se u provaliju. Oni najodvažniji se pogledaše, pa skočiše za njim, lomeći grmlje, ali i svoje ruke i noge, a za čudo vođi se ništa ne desi loše. Onaj govornik sa početka priče skupi hrabrosti da upita kud ih vodi u propast, te da pogleda koliko ih je ostalo.

- Ne mogu da pogledam.

Zašto?!

Slep sam!

Nastade tajac.

- Jesi li u putu vid izgubio?

- Ja sam se i rodio slep.

Kolektivni lik

Glavni lik ove pripovetke je narod. Ljudi traže put za bolji život, ali između svojih ne mogu izabrati vođu, pa se slažu da izberu tuđinca o kome ništa ne znaju. Slepo idu za njim kroz bespuće. Usput lome ruke i noge, neki ostanu bez oka, nekom umiru mala deca, a kad neki pojedinci odustanu, skup uz vođu ih proglašava za izdajnike. Otrežnjenje stiže tek kad zajedno s vođom skoče u ambis i doznaju da je vođa slep. Dva veka posle Domanovića u Srbiji ništa novo. Setimo se samo ogromne većine koja je na čelu sa Miloševićem i Šešeljom skočila u provaliju, a sa sobom odvukla i one koji nisu hteli svojevoljno poći, pa sad živimo mnogo gore nego pre.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

tabanovic.com

O piscu ovdei

 

 

 

CONTACT