TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Vetar

tabanovic.com

Autor: Laza K. Lazarević

Književni rod: epika

Književna vrsta: psihološka pripovetka

Tema: Prohujalo sa vihorom

Ideja (poruka): Kad razum vlada nad srcem - ljubav odnosi vetar. Ovde vetar ima metaforično značenje: Šta će reći svet, ili kako mama kaže.

Mesto i vreme radnje: Beograd

Fabula

Glavni junak Janko se ispoveda čtaocu i slušaocu kao intimnom prijatelju. Po povratku iz inosranstva zaposlio se u ministarstvu i živeo sa majkom Sokom. Ona ga još uvek smatra detetom, i umiva ga subotom kao kad je bio mali. Dobro se slažu. Majka ponekad spomene ženidbu, a on odgovara: "Bože, zdravlja! Dok budem imao veću platu"!

Kao majku voleo je i svog druga iz detinjsta doktora Jocu S njim provodi vreme; prati ga svuda. Tako se jedanput našao u bolnici. video je potresne slike bolesnika, kojim pomaže samo jedan lek - NADA; čuo jedan vapaj: - Jaoj, moja majko! To ga navelo na nova razmišljnja. Zašto u najtežim trenucima svoga života, umesto Boga, pominjemo Majku? Dobro je ponekad otići u bolnicu? Tamo otkrijete veličinu svoje sreće, jer ste zdravi, Bogu hvala.

Vraćajući se iz bolnice, on i doktor sretnu druga Mišu i sa njim odu na Savu. Došavši kući, Janko je proveo prijatno veče s majkom. Uljuljkan njenim pričama, uz cigaretu i čašu vina osećao se presrećnim, i pomišljao je, ali se stideo da kaže: - Slatka moja majka! Odu na spavanje, ali Janka muči slika slepca iz bolnice. Čini mu se poznat. Onda se seti detinjstva i svoga oca, trgovca, i njegovog ortaka čiča-Đorđa. Da, njega je video u bolnici. Pomene to majci, i onda primeti neobičnu sličnost njenog i Đorđevog lica. Taj čovke mnogo im je pomogao kad je posle očeve smrti bilo teško. Otišao je ponovo u bolnicu; pokraj čika-Đorđa "sedelo je žensko stvorenje". "Dakle ta devojka imala je crne oči, velike, tako da je od njih duvao neki vetar, i neka promaja me odmah uhvati i ukoči celu levu stranu. Kosa i obrve bile su joj plave... "Janko je zaljubljen, msli: - "Bar ja bih s njom bio srećan! Još kako"! Ali njegovo drugo JA se suprostavlja: - "Lakše, lakše, mladiću! Ta ti, ti si video dosta očiju iz kojih su sevale malo oštrije strele, ali tvoja pariska uštirkana košulja čuvala je tvoje nežno srce." Međutim, to je lako reći, postaje nervozan; pali cigaretu na cigaretu; počinje razne poslove, ali sve ide natraške. Plaši se da ga majka ne vidi u takvom stanju. Spas dolazi od Joce, ali Joca zapaža promene na Janku. Pita ga da li se nije zaljubio. Ali i na Jocinom licu se ocrtavaju daleke misli. Sad Janko njega pita da li se nije zaljubio. Jesu li oba zaljubljena u istu devojku?

"Srce" ga je vuklo da ponovo vidi nju, ali "razum" je govorio ne. Noć je proveo u nekoj vrsti bunila. Sanjao je čudan san. Ide zelenom livadom. "Odnekud puše vetar, i to tih, topao, mirišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vihor. I oko mene je sad gora, pusta, mraĉna gora, i preda mnom je staja, i opet kuka kukavica"... Odjednom, prosipa se zlato, a u njegovoj bleštavoj svetlosti Joca i Đorđeva ćeka se grle i ljube, a za čudo Janku nije krivo. Kad se probudio, pokušao je da protumači san, ali ga je sećanje odvelo u prošlost. Prvo se setio Karoline "Ja je ljubim i na grudi stiskam, a ona zatvara oči i sanjajući povija se natrag i predaje se istoj slatkoj i neodoljivoj srećnoj misli. Ah, kako sam tada srećan bio, i opet tako "neiskusan", da sam mislio: ništa me od nje rastaviti ne može"... Posle se setim Marije, ah, te prve i jedino istinske moje ljubavi. Sećam je se kao deteta, sećam kao - žene, ali - ne moje žene. U kakav se mađionični, sanjivi, srećni pogled sklapaju one njene puste oči! Eh, šta sam tada mislio, šta osećao, šta hteo? Zar da živim bez nje, zar... Ali jedan vihor! Pa Stanke se sećam! A i kako ne? Sećam se onog prvog večera što sam proveo u njihovoj kući. Ah, to veče! Nižu se tako uspomene. On opet voli. Jednog dana Đorđe je sa ćerkom došao da se pozdravi pred dalek put. Dugo su razgovarali. Kad su izsšli iz kuće, Janko je priznao majci da voli tu devojku. Majka je to odobrla, ali on je opet u njenom glasu porčitao suprotno značenje izgovorenih reči. Kad je konačno pobedio sebe sama, bilo je dockan.

"Kad iziđem u avliju, vruć, jak vetar duhnu i otvori kapiju. I ja iziđoh na ulicu. I kao da u daljini videh peševe od Đorđeva kaputa kako ih nosi vetar, i još kao da čuh dva-triput udar njegove štake o kaldrmu, pa se onda opet sve zavi u prašinu. A ono tamo daleko pred njima, da nije ono Joca doktor?...

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

O piscu - ovde

 

Sve će to narod pozlatiti - prepričano - ovde

 

 

 

CONTACT