TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Tako zamišljam nebo

Autor: Miroslav Antić

tabanovic.com

Književni rod: lirika

Književna vrsta: lrske pesme

Antićeva zbirka pesama objavljena pod naslovom Tako zamišljam nebo, kao poetska vizija postojanja, okuplja neke od kultnih pesama među kojima je i Besmrtna pesma čiji fragmenti predstavljaju pesnikove najcitiranije stihove.

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,

a bio sam ti drag,

onda će u tebi

odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

 

Da li si ikad razmišljao

o tome šta znači živeti?

 

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige…

Zar ima briga?

Tuge…

Zar ima tuga?

 

Po merdevinama mašte

u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona

lepa, al lukava duga.

 

I živi!

Sasvim živi!

Ne grickaj kao miš dane.

Široko žvaći vazduh.

Prestiži vetar i ptice.

 

Jer svaka večnost je kratka.

 

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

 

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

 

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

 

Odjednom svet, dok hodaš

sve više ti je uzan

i osmeh sve tiši

i tiši

i nekako iskrivljen

 

Zato živi, al sasvim!

 

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo

stoleća sam obišao.

 

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.

Večno sam išao.

Išao…

 

Ispredi iz svoje aorte

pozlaćen konac trajanja

i zašij naprsla mesta

iz kojih drhte čuđenja.

 

I nikad ne zamišljaj život

kao uplašen oproštaj,

već kao stalni doček

i stalni početak buđenja.

 

A onda, već jednom ozbiljno

razmisli šta znači i umreti

i gde to nestaje čovek.

 

Šta ga to zauvek ište.

 

Nemoj ići na groblja.

Ništa nećeš razumeti.

Groblja su najcrnji vašar

i tužno pozorište.

 

Igrajući se nemira

i svojih bezobličja,

zar nemaš ponekad potrebu

da malo krišom zađeš

u nove slojeve razuma?

U susedne budućnosti?

 

Objasniću ti to nekada

ako me tamo nađeš.

 

Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku

koja se zove bol,

ako se budeš odvažio.

 

Ne lažem te.

Ja izmišljam

ono što mora postojati,

samo ga nisi još otkrio,

jer ga nisi ni tražio.

 

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj dodaš nestvarnog.

 

Prepoznaćeš me po ćutanju.

 

Večni ne razgovaraju.

 

Da bi nadmudrio mudrost,

odneguj veštinu slušanja.

 

Veliki odgovori

sami sebe otvaraju.

 

Posle bezbroj rođenja

i nekih sitničavih smrti,

kad jednom budeš shvatio

da sve to što si disao

 

ne znači jedan život,

 

stvarno naiđi do mene

da te dotaknem svetlošću

i pretvorim u misao.

 

I najdalja budućnost

ima svoju budućnost,

koja u sebi čuje

svoje budućnosti glas.

 

I nema praznih svetova.

 

To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje,

već postojanje bez nas.

 

Ako ti jave: umro sam,

evo šta će to biti.

 

Hiljade šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

 

A ja ću za to vreme

leteti negde visoko.

Upamti: nema granica,

već samo trenutnih granica.

 

Jedriću nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.

Razgrtaću ti obzorja,

obrise doba u povoju

i prizore budućnosti

lepotom nevidljivih krila.

 

I kao nečujno klatno

zaljuljano u beskraju,

visiću sam o sebi

kao o zlatnom remenu.

 

Prostor je brzina uma

što sama sebe odmotava.

Lebdeću u mestu, a stizaću

i nestajaću u vremenu.

 

Odmoriću se od sporednog

kao galaktička jata,

koja su srasla pulsiranjem

što im u nedrima traje.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne šume,

koje su srasle granama

u guste zagrljaje.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ptice,

koje su srasle krilima

i celo nebo oplele.

 

Odmoriću se od sporednog

kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

još dok se nisu ni srele.

 

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava,

mogu da postanu glina,

koren breze

i trava?

 

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah

mogu da postanu sutra

tišina,

tama

i prah?

 

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

 

Ništa se u meni neće

ugasiti ni skratiti.

 

Samo ću,

obično tako,

jedne slučajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se očiju vratiti.

 

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,

osumnjičen sam za nežnost

i proglašen sam krivim

što ljubav ne gasim mržnjama,

već novom, većom ljubavlju

i život ne gasim smrtima,

već nečim drukčije živim.

 

Poslednji rubovi beskraja

tek su početak beskrajnijeg.

 

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

 

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja.

 

Ako ti jave: umro sam,

 

ne brini. U svakom stoleću

neko me slučajno pobrka

sa umornima i starima.

 

Nigde toliko ljudi

kao u jednom čoveku.

 

Nigde toliko drukčijeg

kao u istim stvarima.

 

Pročeprkaš li prostore,

iskopaćeš me iz vetra.

Ima me u vodi.

U kamenju.

U svakom sutonu i zori.

 

Biti ljudski višestruk,

ne znači biti raščovečen.

 

Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.

 

A sva ta čudesna stanja

i obnavljanja mene

i nisu drugo do vrtlog

jednolik,

uporan,

dug.

 

Znaš šta su proročanstava?

Kalupi ranijih zbivanja

i zadihanost istog

što vija sebe ukrug.

 

Pa što bismo se opraštali?

Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam,

ti znaš – ja to ne umem.

 

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem.

 

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

 

Nemoj da budeš tužan.

 

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast,

čudno drag.

 

Noću kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

 

To neka bude tajna.

 

Uprkos danima sivim,

kad vidiš neku kometu

da vidik zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim i živim.

 

Osvrt

Ovu pesmu ne treba raščljanjivati. Antić je do bola jasan i glasan. Ispričao nam je kako je živeo, a usudio se da i nama da poneki savet o tome kako valja živeti: "Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja."I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

O piscu

Miroslav Mika Antić (14. mart 1932, Mokrin — 24. jun 1986, Novi Sad) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.

Lektira - ovde

 

Priča o konju i "Pesma o keruši"

 

 

 

 

 

CONTACT