TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Prva brazda

tabanovic.com

Autor: Milovan Glišić

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Tema: Miona, heroj majka, ili Ognjen ore svoju prvu brazdu.

MESTO I VREME radnje: Uvrh sela Velike Vrbice, čak gore – već pod planinom Vratarnom, krajem 19-tog veka.

Ideja (poruka): Bezgranična je mačina ljubav i žrtvovanje za srećan život dece.

Analiza fabule

U ovoj najboljoj Glišićevoj pripoveci predstavljena je žena-heroj, muž-žena Miona, udovica sa troje dece, koja, kad joj je muž Sibin Džavić poginuo, nije se preudala, kao mnoge druge žene, pa da takoko sebi olakša život, već je ostala u njegovom domu sa dva sina i ćerkom. Najstariji sin Ognjen imao je samo 7 godina. Sibinova familija joj pomaže u teškim poljoprivrednim poslovima i zovu je da se preseli u njhovu kuću. Nаjviše je pomаgаo Mioni mlаđi brаt Sibinov, Jelenko. Ne jedаnput govorio je Jelenko svojoj snаsi: – Zаšto me, snаho, ne poslušаš? Što ne pređeš u nаšu kuću? Vidiš li, jаdnа ne bilа, dа ne možeš izići nа krаj s tom dečicom! Kud ćeš, jаdnice, pre? Dа imаš sto ruku, opet ne bi moglа tаko sаmа stići dа sve urаdiš. Što ne dođeš bаrem dok ti dečicа stаnu nа snаgu?…– Ne mogu, dešo! – odgovorilа bi mu Mionа uzdаhnuvši. – Amа što ne možeš, snаho? U nаšoj kući bilo bi ti lаkše i rаhаtnije.– Kаko bih jа, bolаn dešo, moglа ugаsiti ovo ognjište, gde su se ovа siročаd prvi put vаtre ogrejаlа! Štа bih reklа posle svojoj deci kаd bi me zаpitаli: „Čijа je, nаno, ono kućа što je zаrаslа u zovu i korov, te niko ne sme ni dаnju u nju ući?” Kаd bih tаko učinilа, mene bi sаpreo onаj hleb i so što sаm pojelа u ovoj kući s pokojnim Sibinom! Sаčuvаj, bože! Nikаd, dešo, nikаd!… Jelenko sаmo slegne rаmenimа, pа zаjmi rаlo i volove, te ode nа njivu dа uzore Mioni koliko joj trebа zа usev. Miona neće da ugasi ognjište. Uprkos teškoćama školuje decu i oblači ih kao da su iz najbolje gazdinske kuće. Meštani joj se čude, ali je ne osuđuju, za nju imaju epitet "muž-žena". Deca joj uzvraćaju - ljubavlju i dobrim uspehom u školi. Dobra majka Miona je dočekala da vidi sinovljevu prvu brazdu. "Miona htede da pritči i pomogne oko oranja, za plugom, ali nešto ne smede, ni sama ne zna zašto". Razmislite zašto? Ona radosno kliče, grli sina i plače od radosti.

Pitanja

Kako je Miona postala omiljena ne samo u svojoj kući, već i u selu? Da li je ona svojoj deci bila samo majka? Kako Miona poštuje hleb i so koji je pojela u Sibinovoj kući? Kako ste razumeli ova dva pojma?

Miona

Glišić je slika ovim epitetima: samohrana, sirota, mučenica, jadnica, patnica, odana, plemenita, dobra, nežna, otresita, vredna, hrabra, uporna, nepokolebljiva, poštovana, istrajna, srećna, zadovoljna, brižna majka isto tako dobre i složne dece.

Analizirao: Petar Jokić, nastavnik

O piscu

Milovan Glišić - književnik i prevodilac, jedan od začetnika realizma u srpskoj književnosti. Rođen je 6. januara 1847, u selu Gradacu kod Valjeva. U Beogradu završio gimnaziju i studirao tehniku i filozofiju; radio kao novinar, službenik Presbiroa, korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta; zatim do smrti pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. U mladosti bio pristalica Svetozara Markovića, čiji su pogledi uticali na stvaranje njegovih prvih pripovedaka: kritički posmatrao i slikao život sela pritisnutog birokratijom i zelenašima. Pripovetka mu je pretežno anegdota, s neposrednim poznavanjem života sela i njegovih ljudi; u pripovedanje unosi humor s narodnih izvora. Dela pripovetke: Glava šećera, Roga, Redak zver pozorišni komad Dva cvancika, komedija Podvala. Sa ruskog preveo dela: Mrtve duše i Taras Buljba od Gogolja, Oblomoć od Gončarova, Rat i mir od Tolstoja, a prevodio i iz francuske književnosti. Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja. Po njegovoj pripoveci „Posle devedest godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine.

Glava šećera

 

Mapa sajta

 

 

 

CONTACT