TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Na Drini ćuprija

Autor: Ivo Andrić

tabanovic.com

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Tema: Kako je nastao most na Drini u Višegradu

Ideja: Nijedna velika građevina se ne može dovršiti bez žrtava, mukotrpnog rada i odricanja.

Vreme i meto radnje: Bosna, Višegrad od 16-og do 20-og veka

Fabula

Uvod

Na početku romana Andrić opisuje reku Drinu i most što spaja njene obale u Višegradu. Sve je u naglašenom dvojstu. Žitelji varošice su Srbi i Turci. Pouzdano se zna da je most podigao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, a gradio ga je Rade Neimar, legendrni bezimeni majstor. Tu već počinju da se prepliću mit i stvarnost. Gradnju je ometala vila, kao u baladi Zidanje Skadra, samo su ovde pronađena bliznad Stoja i Ostoja, a na molbu nesrećne majke, ostavljena dva prozora da može gledati svoju nejaku decu. U centralnom stubu mosta, verovalo se da živi crni Arapin. "Kome se on obrati, taj mora da umre". Jedne noći video je ga Hamid, mamurni hamal, ali pre će biti da je umro zbog pijanstava i hladnoće, jer je na mostu prespavao na minus 15 Celzijusa. Uzvodno od mosta na strmoj obali vide se sve po dva paralena udubljenja. Za Srbe to su otisci Šarčevih kopita kad je Kraljević Marko pobegao iz tanmovanja; za Turke - tragovi kobile bedevije Đerđelez Alije. Na levoj obali ima jedna humka. Srbi su to mesto zvali Radisavljev grob, a Turci da je na tom mestu poginuo šeh-Turhanija.

Danak u krvi (adžami-oglan)

Pre izgradnje mosta obale Drine povezivala je samo skela. Skledžija Jamak, čovek divovskog rasta i snage, bez jednog oka i jedne noge, bio je osobenjak: škrt na rečima i gluv za pozive, skelu je pokretao samo kad se Drina umiri i opadne nivo vode, pa su putnici i karavani morali dugo da čekaju. Andrić detaljno slika jedan karavan koji je u sepetima na konjima odvodio srpsku decu u Carigrad od kojih će pod specijalnim vaspitanjem postati ozloglašeni janičari. U jednom od tih sepeta, te daleke 1516. godine, bio je i mali Baja, budući Mehmed-paša Sokolović. Još tad, navodno, u glavi budućeg velikog vezira rodila se misao da premosti Drinu i tako poveže mesto rođenja sa mestom življenja!?

Početak izgradnje mosta

U proleće one godine kad je veliki vezir odlučio da u Višegradu premosti Drniu u ovu nerazvijenu kasabu stiglo je mnogo novih ljudi. Na čelu ovog odreda stajao je Abidaga, a uz njega je bio Tosun-efendija, neimar. Na prvom skupu meštana Abidaga se predstavio stroži nego što se o njemu pričalo. Naglasio je da će neposlušni dobiti batine, ili visiti na konopcu. Domaći Turci su ga sa zebnjom u duši slušali, a da o hrišćanima i ne govorimo. Odmah je počela seča drva. Mešatni su pomislili da će most biti drveni, ali narednog proleća počele su da pristižu ogromne količine kamena, a sa njima su su došli i dalmatinski majstori na čelu sa Antonijem. Njegov pomoćnik bio je pravi Crnac, a kasablije su ga zvale Arapinom.

Radisav sa Uništa - vila brodarica

U početku svi su bili oduševljeni što će u njihovom kraju nići tako velelepna zadužbina, ali kad su posle videli koliko muke, truda i napornog rada ona traži, čak i domaćim Turcima i Poturicama je preselo. Hrišćanska raja, koja kuluči, bila je ogorčena. Njima ta ćuprija ne treba, nego Turcima i trgovcima. Nezadovoljan bio je i Abidaga jer gradnja ne teče onako brzo kako je zamišljao. Strahovao je za svoj položaj, pa je u ophođenju prema potčinjenim bio stroži; psovao je i pretio. Hrišćani, pak, u dugim jesenjim noćima imali su još malo snage da, uz gusle nekog Crnogorca i pesmu o slavnom srpskom caru Stevanu - leče dušu. Tu se našao i neki Radisav sa Uništa i predložio da tajno noću ruše građevinu, a da proture priču kako vila noću ruši što se danju sagradi, nadajući se da će tako prekinuti gradnju. Zatim je puštena vset da je dalja gradnja nemoguća dok se u temelje mosta ne uzidaju bliznad Stoja i Ostoja. Andrić nam potom priča o nekoj maloumnoj Ilinki koja je vanbračno baš u to vreme rodila mrtve blizance. Narod je decu sahranio, a ludu ubedio da su uzidana u most. Obilazila je ona novu građevinu, tražeći svoju decu. U početku su je progonili, ali se Abidaga na nju smilovao (Turci nisu dirali ludake) i nerdio da joj daju hranu. Međutim, on nije verovao u priče o vili, pa je pozvao vođu sejmena (stražara) nekog Plevljaka, poturčenjaka i rekao mu da će ga živog nabiti na kolac ako za tri dana ne uhvati rušitelje. Ovaj je svojim potčinjenim uz psovku i grdnju obećao da će ih sve na mostu iskaspiti ako ne otkriju krvica. Strah od kazne, a ne nagrada, glavno je oružje što ove ljude tera na maksimalno zalaganje. Na sreću po Plevljaka na isteku treće noći sejmeni su uspeli da uhvate jednog počinioca dok je drugi nestao u talasima reke. Uhvaćen je Radisav. Prvo su ga mučili usijanim verigama, zatim su mu čupali nokte sa nogu, ali sve što su iz njega mogli da izvuku bio je odgovor da ga je na to naveo Šejtan (Đavo). Za opomenu drugim Radisav je živ nabijen na kolac. Taj zadatak je izvršio Ciganin Merdžan sa dva svoja sunarodnika. Autor nam ovde detaljno opisuje sam čin tako plastično da vam se čini da čujete krckanje koca, bolno mumlanje žrtve i stenjanje, gledate bledunjavu krv iz vešto otvorenih prolaza za kolac, pa osetite mučininu u želucu.

Završetak mosta i vezireva smrt

Ciganin Merdžan dobio je od Abidage još 6 groša jer je čovek na kocu ostavo živ do kasno u noć. Taj prizor u meštanima, radnicima, čak i poturici Plevljaku izazvao je neopisiv strah, jer je svko u mislima video sebe na kocu. Sutradan pred veče, kad se uverio da je Radisav mrtav, Abidaga je naredio Ciganinu da leš baci psima. Nekolicina Srba uspela je Ciganina da podmiti da leš baci na određeno mesto gde su sakriveni u šiblju kamenicama razgonili izgladnele pse lutalice. Kad je noć odmakla, iskopali su duboku raku u šljunku, zapalili sveću u spokoj duše mučenika i sahranili ga bez ikakvog obeležja. To je ona humka sa početka priče što je s vremena na vreme obasjava nebeska svetlost. U međuvremenu vođa stražara Plevjak je poludeo, pa je po Abidaginoj naredbi sproveden u Plevlje. Početkom decembra udarila je tako jaka studen da je pucalo drveće, a kamene blokove slepljivao silan mraz. Protiv toga nije mogla ni Abidagina sila i on na kraju popusti, prekide radove i otputova. Kad je granulo proleće, Abidaga se nije vratio. Umesto njega stigo je novi vezirov poverenik Arifbeg. Naime, veliki vezir je doznao da Abidaga nije plaćao radnike nego je sav novac, namenjen gradnji, prisvojio. Vezir ga je naterao da novac vrati i zajedno s porodicom proterao u Anadoliju. Arifbeg je bio, takođe, strog, ali pošten i pravedan. Plaćao je nadničare, pa je izgradnja mosta živnula. Uvek je, za razliku od namrgođenog Abidage, bio nasmejan, pa ga je narod prozvo Misirbaba. Krajem treće godine dogodila se nesreća. Ogroman kameni blok pao je na Arapina, Antonijevog pomoćnika, priklještivši njegov donji deo tela. Tu pomoći nije bilo i čovek izdahnu, držeći Antonijevu ruku. (To je onaj Arapin sa početka priče.) Prolazila su leta i jeseni. Pete godine vezirova zadužbina zasija u svojoj neopisivoj lepoti. "... most na 11 moćnih lukova, savršen i čudan u svojoj lepoti, kao nov i stran predeo za kasablijske oči." ...Nadzornici i radnici dobili su darove u novcu i odelu, a opšta gozba, u kojoj je učestvovao ko god je hteo, trajala je dva dana." Jelo se i pilo do besvesti. "Jedno je Ciganče umrlo, jer se prejelo vruće halve." Ubrzo posle završetka mosta jedan derviš iz ovih krajeva ubio je Mehmed-pašu Sokolovića.

Tragovi vremena

Krajem 17-og veka turska vojska poče da se povlači iz Ugarske (Mađarske). Mnogo spahija je tad izginulo, ali Andrić veli da su još gore prošli oni koji su se zbog izgubljenog imetka morali vratiti u Bosnu na osiromašena ognjišta. Tako je prestalo finansiranje Kamenitog hana uz most na Drini. Isprva se mislilo da novac po običaju ksani, a onda su se svi uverili da para nema. Momci zaduženi za održavanje hana ostaviše svoj neplaćeni posao. Brigu o Hanu preuzeo je Dauthodža Mutevlić, nadzornik zadužbine. Da bi spasio han, on je najpre trošio svoj novac, a onda se počeo zaduživati kod rođaka. "Taj mudri i pobožni, tvrdoglavi i uporni čovek... nije se ničim mogao odvratiti od svog bezizglednog napora. Kad je nestalo novca, on je sam, onako star, plevio korov i popravljao zgradu sve do svoje smrti. Posle toga han je zarastao u korov i naglo propadao. Za razliku od hana, most, kome nije bilo neophodno održavanje ostao je da živi i služi svojoj svrsi kao i prvih dana. Doduše, žućkastu boju kamena vrme je pretvorilo u belinu, pa se i noću mogao videti. Nisu mu naudile ni silne poplave koje su plavile varošicu. Velika poplava u poslednjoj godini 18-og veka zbližila je ljude gore na Mejdanu gde voda nikad ne dopire. Zajedno su muslimani, hrišćani i Jevreji sjedinjeni u opštoj nevolji. Ređaju se šaljive priče na račun popova i hođa, čije molitve nisu sprečile poplavu. Sutradan ovi ljudi prvi put u životu mogli su da vide reku bez mosta.

Karađorđeva buna okitila most srpskim glavama

Kad se početkom 19-og veka u Srbiji digla buna pod vođstvom Karađorđa, Turci su na mostu pogigli drveni čardak, koji je na ljupkoj kapiji čučao "kao nakazna džinovska ptica." Stražari sa čardaka kontrolisali su sve što prelazi preko mosta. Naravno, najsumnjiviji su bili Srbi. Turci su hvatali kog su mogli, a ne one koje bi hteli, a nisu mogli. Prvo je uhvaćen ubogi starac Jelisije iz Čajniča, koji je pre iašao kud je hteo, pošto je za Turke bio ludak. Ujutro je doveden i neki vodeničar Mile čija je krivica bila što je pevao:

Kad Đorđije mladi beg bijaše,

Đevojka mu barjak nosijaše.

Nihove su glave prve "ukrasile" kapiju iznad mosta. Đelat je bio neki Anadolac Hajrudin za koga su Turci u šali govorili da ima lakšu ruku od gradskog brice Mušana. Dok je tekao ustanak u Srbiji, broj srpskih glava na kolju iznad kapije se povećavao. Tako je nastradao ni kriv, ni dužan i pop Mihailo, koji je za vreme velikih poplava nalazio snage da se šali sa hodžom i harambašom, "a Cigančad su mu usadila cigaru u mrtva usta." Po prestanku bune u Srbiji, svet kasabe se umiri, ali čardak je i dalje stajao sve do one noći kad ga je zaboravljena sveća zapožarila, a kiša i vreme izbrisali tragove njegovog postojanja.

Granica iznad Višegrada

Prolazilo je vreme. Sredinom 19-og veka međa između bosanskog i beogradskog pašaluka postaje državna granica. Jovan Mićić, izaslanik knez Miloša, pobija kolje u prisustvu carskog poverenika na opšte iznaneđenje domaćih Turaka. Tu lošu vest na kapiju mosta doneo je jedan Veletovac. Turci slušaju, al ne znaju šta valja činiti. Ulje na vatru dodaje stari Hadži-Zuko, koji je dva puta išao na Ćabu (Meku i Medinu), jer proriče da će granica biti još za 15 konaka odavde. No, loše vesti ovde se brzo zaboravljaju. Život na kapiji mosta se vraća u svakodnevicu. Ljudi se šale, a predmet tih šala je Salko Ćorkan, sin neke Ciganke i vojnika Anadolca. Ali, tek što se narod malo opusti, stigoše vesti o kugi i koleri u Sarajevu. Stražari piju rakiju, jedu beli luk i vraćaju putnike, a osobito strog bio je njihov vođa Salko Hedo.

Fatin let s kapije mosta

"Nisu samo ratovi, kuge i seobe ... prekidale život na kapiji." Bilo je i drugih događaja koji su se pamtili i prepričavali. Tu je i priča o Avdaginoj Fati, devojci neopisive lepote iz zaseoka Veljeg Luga. Sve pomalo liči na sudbinu devojke Ljeposave iz pesme Ženidba Milića barjaktara, samo je ovde svoju sudbinu odredila Fata. Lepu i pametnu devojku iz dobre i čuvene kuće Osmanagića prosili su mnogi, ali svi su bili odbijeni. U nju se zagledao i zaljubio i Nail, sin Mustajbega Hamzića iz zaseoka Nazuke. On je smelo prišao devojci i rekao da će biti njegova. Lepa Fata se grohotm nasmejala i odvažno rekla ne. Njegov otac uspe da od Avdage isprosi devojku. Fata se našla u procepu između očevog da i svoga ne. Obavljeno je čak i venčanje. Kad su svatovi prelazili most, mlada se zaustavila na kapiji i bacila u reku. Sutradan njen leš je pronašao jedan ribar. Njen otac izdahnuo je iste zime, ne progovorivši ni jednu reč zbog čega je umirao.

Aneksija B i H 1878.

Sedamdesetih godina 19-og veka rat Srbije i Turske, kapiju mosta opet zakiti srpskim glavama. Kad se rat završi, kasaba se umiri, ali ne za dugo. Stiže glas da Sultan predaje Bosnu Austro-ugarskoj bez otpora. Posle povlačenja redovne vojske, bilo je zanesenjaka poput plevaljskog muftije, koji su pozivali na otpor. Njegov pomoćnik Osman-efendija ubeđivao je Višegrađane o potrebi otpora. Domaći Turci su ga mrzovoljno slušali, a najviše mu se suprostavio Alihodža Mutevlić. Polovinom avgusta 1878. Austrijanci su ušli u Sarajevo. Razbijeni i poraženi ustanici su se povlačili i stigli do Višegrada. Opet je Osman-efendija tražio da se most brani. I ponovo se tu istakao Alihodža, govoreći o bismislenosti otpora. Kad su se Austrijanci pojavili na obližnjim brežulcima, ljutit Osman-efendija naredio je da Alihodžu prikuju za desno uvo za dasku na mostu, a onda se povukao, ostavljajući dva topa. Nesrećnog Alihodžu oslobodili su Austrijanci.

Doček na mostu

Svečan ulazak austrijskih trupa najavio je sutradan jedan oficir. Pozvao je komandira gradske policije i naredio mu da njihovog komandanta dočekaju najugledniji ljudi. Ovaj je pozvao Mula-Ibrahima, Huseinagu, upravnika škole, pop-Nikolu i rabina Davida Levija i rekao im da oni moraju sutra u podne dočekati austrijskog komadanta na kapiji. Ova vest je zatvorila dućane, opustela dvorišta i njive. Zavladala je neviđena tišina. Turci se boje Švaba, Srbi - Turaka i Švaba, a Jevreji svih. Uprkos strahu predstavnici tri vere našli su se u zajedničkom poslu. Postavljene su stepenice i prostrt ćilim. Austrijski pukovnik se zaustavio, sišao s konja, a u ime svih govorio je pop-Nikola kratko i završio naglo, Pukovnik nije sačekao da mu se prevedu zadnje reči - rekao je: "Dobro, dobro! Zaštitu će imati svi koji se budu dobro vladali" - i klimnuvši glavom, nastavio put dalje. Svi su bili razočarani.

Kameniti han pretvoren u kasarnu

Nova vlast je u varošicu oko mosta donela i nove običaje. Počela je izgradnja novih kuća; prosecane nove ulice, rušeni stari i zidani novi dućani. Starosedeoci su s nemim negodovanjem gledali na te promene. Međutim, većini je život važniji od oblika u kome se živi. Šemsibeg Branković iz Crnče, jedan od najimućnijih i najbogatijih ljudi, opirao se, bez mnogo reči, novinama do svoje smrti. Promene su, ipak, bile nezaustavljive. Tako je došao red i na razrušeni Kameniti han; pretvoren je u kasrnu, ružnu zgradu bledoplave boje, koja je bila u potpunom neskladu sa svim što je okruživalo. Varošica je preko noći bila osvetljena fenjerima na petrolej; na kapiju mosta slobodnije su dolazili Srbi i Jevreji. Najveća novina je bila što je prvi put na kapiju počeo da dolazi ženski svet: činovničke žene i kćeri, njihove služavke i dadilje.

Đavoljev dukat

Neko kao gazda Milan Glasinčanin sa Okolišta preko ćuprije prеđe pognute glave. Bio je strastveni kockar. Jedne noći u igru se uključio neki stranac. Kad je on uzeo karte u ruke, gotovo po pravilu samo je on dobijao. Svi su odustali, jedino je Milan ostajao dok ne izgubi i poslednju paru. Četvrte ili pete večeri Milan se savlada i ostade kod kuće. No, često je izlazio napolje dok nije ugledao onog stranca, koji ga pozva da se kockaju. Milan se malo opirao, a onda su zajedno otišli na most. Igrali su prostu igru otuzbir (31). Milan je izgubio sav novac, kuću i imanje. Onda stranac predloži da okrenu sve za sve: "Ja dajem sve što sam večeras odneo, a ti život". Milan povuče kartu na 28. Bila je četvorka. Dakle, 32 i tropa. Stranac je čekao. I tad zakukrika petao. U isti mah poleteše karte u vazduh, novac se rasu. Kad se Milan pribra, vide da je sam. Ječeći i posrćući, jedva je stigao pred vrata kuće. Dva meseca je ležao u groznici i bunilu. Kasnije je svoj doživljaj s mosta pričao pop- Nikoli, ali on i ostali više su verovali da je to plod groznice. Sledećeg dana Bukus Gaon, najstariji sin Avrama Gaona u prorezu kamena nađe dukat. Sutradan u kocki zaradi četiri. Iste jeseni, iako mlad, posta skitnica i kockar.

Smrt Gregora Feduna

Četvrte godine posle okupacije, kad se narod već počeo navikavati i miriti sa novim oblikom života, nova vlast poče sa regrutacijom u B i H. To izazva uzbunu među Turcima, pa i Srbima. Zbog toga buknu ustanak u Hercegovini. Na kapiji mosta opet postaviše stražare. Među njima bio je i jedan Rus Gregor Fedun, 23-ogodišnji mladić, divovskog rasta i detinje duše. Početkom marta stiže naredba da se obrati posebna pažnja, jer hajduk Jakov Čekrlija hoće da pređe iz Hercegovine u Bosnu ili Srbiju. Jelenka, Jakovljeva verenica, uspela je da začara mladog Rusa i preubučena u tursku nošnju prokriumčari svoju nenu, tj. maskiranog hajduka. Ona je u kasabi uhvaćena, ali je Jakov pobegao. Krivica je pripisana Fedunu, koji se zbog toga ubio. Regrutacija je sprovedena. Žene (majke, sestre i rodice) histeričnim jaucima, kao nekad kad su srpski dečaci odvođeni u Stambol, pratile su regrute do iznemoglosti.

Lotikin hotel

Pred kraj 19-og veka u Višegradu se meša novo sa starim. Domorodci usvajaju nešto od doseljenika, a ovi prihvataju neke običaje starosedelaca. Podignut je novi hotel. Zvanično hotel je nosio ime mosta "Hotel zur Brücke", ali ga je narod zvao "Lotikin hotel". Lotika je bila udovica, a svastita vlasnika hotela Jevrejina Calera. Ona je bila uvek tu, svakome na raspolaganju, sa svima ljubazna. Govorila je lošim srpskim jezikom, brkajući padeže i rodove, ali je govorom tela obećavala mnogo, a nije davala ništa.

Zarijeva mehana

Ovde se okuplja svet željan zabave. Tu je Sumbo Ciganin sa svojom zurlom, Franc Furlan sa harmonikom, Šaha, zrikava Ciganka, i Salko Ćorkan. Oni su zabava za veselo društvo. Gosti se najviše šale na račun Ćorkana, koji se nekad zaljubio u švapsku cirkusku igračicu, a sad pati zbog lepe siromašne devojke Paše. Kad se ona udala za starog Hadži-Omera, koji sa prvom ženom nije imao dece, Ćorkan je još više pio. Za rzliku od drugih on pije rum, jer brže opija. Tako jedanput u pijanom bunilu hodao je po zaleđenoj ogradi mosta i pevao. Nije pao u reku, a prisutni su mu čestitali, i odmah u kafani za njega naručivali rum.

Smrt carice Jelisavete

Pred kraj 19-og veka, miran život kasabe poremeti plakat na kapiji mosta. Javlja se da je carica Jelisaveta poginula u Ženevi. Atentator je italijanski anarhista Lukenije. Tad se mnogo zabrinuo jedini Italijan u varošici Pjetro Sola, zidar. Stalno je ponavljao da on s tim nema nikakve veze, pa mu se počeše rugati čak i deca. A posle mesec-dava niko nije ni spominjao caričinu smrt.

Početkom 1900. godine u kasabu stigoše majstori sa mašinama. Popravljali su oštećena na mostu. Ljudi opet dobiše novu temu za razgovor. Kad opravak bi završen, poče izgradnja vodovoda. Iste jeseni gradila se i železnička pruga. Četiri godine potom prošao je prvi voz. Bilo je veliko narodno veselje. Naravno, bilo je i gunđanja o svim ovim novotarijama, a po običaju svemu novom najviše se protivio Alihodža, večiti kontraš.

Miniranje mosta

Godina 1908. donela je u kasbu još jednu novinu: osnivaju se verske i nacionalne stranke. U kasabu stižu novi listovi pokrenuti u Sarajevu; pominje se agrarna reforma i prvi put objašnjava reč -SOCIJALIZAM. Oseća se nemir u narodu, pa Carevina, povećava broj žandarmerije; prilepljen je i novi plakat na kapiji. U prilčno nerazumljivom proglasu Carevina hvali svoje prisustvo u BiH. Iste noći plakat je pocepan. Sutradan je uhapšeno nekoliko srpskih mladića, odmah je prilepljen drugi - i postavljen stražar. Krajem oktobra stigla je i vojska. Na sredini mosta, prekriveni zelenom šatrom, radnici su počeli da kopaju udubljenje veličine jednog kvadratnog metra. Uprkos skrivanju, narod je doznao da će most biti miniran.

Naraštaj pobunjenih anđela

Balkanski ratovi i srpske pobede pobudili su snažna osećanja u ljudima kasabe: istog intenziteta, suprotnog dejstva; jedni su se radovali, drugi patili. Granica sa Turskom, koja je od ove varošice bila na petnaestak kilometara, pomerena je za 1000 kilometara. Nema kafane bez gramofona. Na kapiju mosta noću dolaze srpski mladići i pevaju glasno i prkosno, a niko ih ne goni, niti kažnjava. Među njima su studenti, zanatlije i đaci. Oni su od sudbine, bez svog posebnog zalaganja, dobili otvoren put u svet i veliku iluziju slobode. Govore smelo šta hoće, a reči su za nih bile isto što i dela.

Ljubav, kašalj i siromaštvo

U ovom (XIX) nefunkcionalnom i opširnom poglavlju Andrić slika jednu noć na kapiji mosta. Skupila se mladež kasabe da filozofira o sadašnjosti i budućnosti. Glavni akteri su: Janko Stiković, sin abadžije, koji studira prirodne nauke u Gracu; pravnik Jakov Herak, sin višegradskog pismonoše; Nikola Glasinčanin, pisar u jednoj nemačkoj firmi; učiteljice Zorka i Zagorka; svršeni gimazijalci Toma Galus, sin Albana Galusa, i Fehim Bahtijarević, sin kadije iz Rogatice. Raspravlja se po grupama o svemu i svačemu. Vredno pažnje je Galusovo zalaganje za državu koja bi okupila sve Južne Slovene i Osmanlijska deviza da se tri stvari ne mogu sakriti: ljubav, kašalj i siromaštvo.

Lotikini jadi

Ovde Andrić na silu proširuje roman, i pažnju poklanja ostareloj i oronuloj Lotiki, te njenim jadima i izneverenim očekivanjima. Gosti njenog hotela su sve ređi, jer kod Terdika mogu dobiti lako sve ono što kod nje nisu mogli dobiti ni za kakve pare. Njen sinovac dr Albert Apfeelmajer, nada i ponos porodice, postao je socijalista, a njena sesta je u stare dane rodila sakato muško dete.

Nikola prosi Zorku

Učiteljica Zorka, glavni uzrok političke prepirke između Nikole i Janka, prebolela je svoj prvi ljubavni zanos i flert sa Jankom. On joj iz Amerike piše, stilski savršena, ali ne dorečena pisma. Došlo je leto 1914. Rodila je šljiva, nabrekla pšenična polja. Jedinu senku na samom početku godine bacila je pojava epidemija tifusa na Uvcu. Umrlo je samo dvoje, epidemija je ugašena, ali umro je lekar dr Balaš. Od Svetosavske zabave Nikola i Zorka se sve češće druže. U leto iste godine, sluteći zla vremena, Nikola predlaže Zorki da se venčaju i da pobegnu u Ameriku ili Srbiju. Ona nema snage da kaže da.

Sarajevski atentat

Te godine, po običaju, Srbi prirediše teferič na Mezalinu. Svira muzika, vrte se jaganjci na ražnju, toči piće, igra kolo. Dolaze žandarmi i prekidaju veselje. U gradu kruži vest da je još jutros u Sarajevu ubijen nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova žena. Odmah poče hapšenje Srba. Ozakonjen je lov na njih. Austrija objavljuje rat Srbiji. Osnovan je dobrovoljački odred sastavljen od Cigana, koji hara srpske kuće i imanja. Nikola se oprašta sa Zorkom i sa Vladom Marićem beži u Srbiju. Nailbeg Turković nagovara Turke da se priključe ciganskom odredu. Starac Alihodža, po običaju se protivi, podsećajući na staru izreku: "Nije vrijeme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav". Na sred pijace grade se vešala. Na njima vise Srbi, opet po logici "uhavti koga možeš kad ne možeš koga hoćeš". Na most padaju prve granate ispaljene iz srpskih topova i haubica. Stradaše konji i vojnici, ali ne i most. Međutim, granate su razrušile Lotikin hotel i Kameniti han, koji je bio pretvoren u kasarnu.

Bežanija

Kao nekad za vreme velikih poplava, stanovništvo karaj mosta se razbeža na sigurnija mesta. Sad, pak, nisu bili zajedno, nego odvojeno: Srbi po srpskim kućama, a Turci u turskim. U srpskim kućama mnogo je više žena, jer su im muževi pohapšeni i pogubljeni. Lotika je sad u novoj kupljenoj turskoj kuči doživela nervni slom, jedino Alihodža odoleva svim nevoljama.

Rušenje mosta

Alihodža je u svom dućanu. Odjednom sećija ispod njega zajeno sa njim odlete u vazuh. Kad je došao svesti, ugleda veliki beli kamen u svom dućanu. - Ah, ćuprija! pomisli hodža. Dole je video most presečen po polovini. Jedan ga glas sa ulice doziva sve oštrije. U gomili pred njim stajalo je pet-šest mladica sa šajkačama na glavi. Sa njima je bio Vlado Marić, bravar, ali sa šubarom na glavi. Po njegovom naređenju Alihodža zatvori dućan i pođe kući. "Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u karatkim trzajima".

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

tabanovic.com

O piscu - ovde

Zaključak

Istorija Višegradskog mosta u neraskidivoj je vezi sa stradanjem srpskog naroda pod turskom i austrougarskom okupacijom. To je vreme kad je strašno bilo biti Srbin, ali: "Na muci se pozaju junaci"!

Na Drini ćuprija - likovi

 

 

 

 

 

 

CONTACT