Srpske zablude:

Marko Kraljević

Mit i stvarnost:

Autor: Petar Jokić, nastavnik

Istorija srpskog naroda zabeležila je mnogo heroja, ali u usmenom predanju niko nije toliko slavljen kao Marko Kraljević - zašto!?

ŠTA KAŽE ISTORIJA?

Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Marko Kraljević je formalno pravno postao suvladar cara Uroša, a posle smrti poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371.) jedini zakoniti vladar. Iako je jedini nosio titulu kralja, niko ga ne priznaje za vrhovnog gospodara. Bez podrške moćnog oca i strica, kruna mu je služila samo kao ukras. Bez vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, izgubio je Prizren i Skoplje. U takvim okolnostima Marko je postao sultanov vazal. Šta više, i na suženoj teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe države, sa Prilepom kao jedinim većim gradom, legitimni srpski kralj delio je vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijašom. Do kraja života Marko je ostao veran podanik sultanov. Ništa se pouzdano ne zna o učešću kralja Marka u Kosovskoj bici. Kao turski vazal morao bi se boriti protiv Srba. Ali, navodno, sultan se plašio da ne pređe na srpsku stranu, pa ga u boj nije zvao. Teško je odgonetnuti zašto narodno predanje ovog nesumnjivog izdajnika slavi, a izdaju svaljuje na Vuka Brankovića čija je krivica jedino u tome što je boreći se na srpskoj strani, ostao živ. Ako je malo pouzdanih podataka ο Markovom životu, nešto ih je više (mada ne možda pouzdanih) ο danima koji prethode njegovoj pogibiji. U bici na Rovinama Marko se borio na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče. Na istoj strani borili su se "i protiv svoje volje", pored Marka, i Stefan Lazarević i Konstantin Dejanović. Stefanov biograf Konstantin Filozof piše kako je Marko pred bitku rekao Konstantinu: "molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu. Želja mu se ispunila. Hrišćani su pobedili, a Marko je, zajedno sa Konstantinom Dragašom (Dejanovićem) poginuo 17. maja 1395. godine. U stvarnosti nije Marko ni krupan, ni hrabar, ali narodnim guslarima to nije smetalo da od toga izgrade nepobedivog junaka. Prema tome, istorija i narodno predanje osim imena i prezimena nemaju ništa zajedničkog.

Narodno predanje

Posle Boja na Kosovu, bilo je zabranjeno da se pevaju pesme o srpskim junacima. Pošto je Marko Kraljević zvanično bio turski junak, ali i Srbin, narod je to iskoristio da na dopušten način iskaže svoje jade, slaveći Markovo junaštvo. Bio je mitski, danas bismo rekli virtuelni, zaštitnik Srba od surovih turskih osvajača i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma značajno, jer su na taj način Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neuništivim snom o slobodi, koju su davno izgubili. Stvarajući u svojoj mašti takve likove poput Marka, verovali su da će Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista pošalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobodili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljević u stvarnom životu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da veruju da postoji takav junak, hrabar i neuništiv, koji će ih voditi do slobode. Marko je u pesmama, dakle, opisan kao veoma krupan čovek izuzetne snage, mudar, pošten i hrabar. Opevan je kao zaštitnik obespravljenih (Marko Kraljević ukida svadbarinu. Pravdoljubljiv je po cenu svog života (Uroš i Mrnjavčvići) kad odlučuje ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Nije bio slavoljubiv, pa u pesmi: Marko Kraljević i Musa Kesedžija - priznaje da je zahvaljujući natprirodnim bićima, poput Vile Raviojle - ubio junaka boljeg od sebe. Imao je i nekih mana: sklon je kavzi (Oranje Marka Kraljevića), i, naravno mnogo je voleo vino i nije ga pio "čim se vino pije, već leđenom od 12 oka i to pola pije, a pola Šarcu (konju) daje. Narodni pevači u opisima Marka mnogo koriste hiperbolu (preterivanje) pa ima brkove kao jagnje od pola godine. Živeo je veoma dugo (u nekim pesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je više legendi. Najprihvaćenija je da nije umro od mača, u boju, što bi se očekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dušu ka sebi na planini Urvini. Marko je pre toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora iziš'o, onda 'vaki junak postanu!". Druga legenda kaže da se sa Šarcem sklonio u jednu duboku pećinu, u kojoj spava dubokim snom, čekajući trenutak kada će ponovo srpskom narodu biti potrebna njegova junaštva. Interesantno je i to da ga kao svog heroja svojataju mnogi slovenski narodi, pa čak i Albanci.