tabanovic.comtabanovic.com

Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove

Lovčevi zapisi

Autor: Ivan Sergejevič Turgenjev

tabanovic.com

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetke

Tema: Težak život kmetova i slugu, te neljudsko ophođenje prema nima nihovih gospodara u feudalnoj Rusiji

Mesto i vreme radnje: Ruska provincija krajem 19-og veka.

Kratak sadržaj

1. Tvor i Kalinič

Narator ode u lov u Žizdrinski okrug, gde se u polju upozna s plemićem Polutikinom. takođe, strastvenim lovcem. Plemić i pripovedač pođu na imanje gde je živeo plemićev kmet, poznat pod nadimkom Tvor. Nakon što su se okrepili u kmetovoj kući, narator i plemić krenu dalje. Dođu na imanje gde je živeo plemićev kmet Kalinič, koji je gospodaru pomagao u lovu. Voleo je prirodu, a bio je uspešan pčelar i za razliku od Tvora znao da čita.

Kad je Tvoru izgorela kuća, molio je gospodara da mu dopusti da u močvari, u blatu, izgradi kuću (zato su ga i prozvali “Tvor”), ali da ga ne tera da svoj najam otplati radom, već novcem. Iako je imao novaca, nikada se nije hteo otkupiti (da više ne bude kmet).

Drugi dan posle lova narator je ponovo završio u Tvorovoj kući. Hteo je i od njega čuti zašto se nije hteo otkupiti. Tvor odgovori da dobro poznaje svog gospodara i svoj posao. Ako postane slobodan čovek, moraće se meriti s jačima od sebe da bi preživeo.

2. Jermolaj i mlinarka

Narator i Jermolaj pođu da prenoće u najbližem mlinu. Kad su tamo stigli, nisu ih pustiti u mlin, jer se mlinar bojao da će ga noći došljaci potpaliti. Lovci zanoće pored mlina. Mlinarka im donese hleba, jaja, mleka i krompira.

U toplini logorske vatre narator zadrema, a kad otvori oči, vidi mlinarku kako stoji pred njim i priča s Jermolajem. Zvala se Arina, a Jermolaj joj se otvoreno udvarao, rekavši da će oterati svoju ženu ako mu ona dođe u kuću. U razgovoru s njom, narator shvati da je poznaje. Bila je sobarica žene njegovog prijatelja, plemića Zverkova. Ali jednoga dana Arina zamoli svog gospodara da joj dopusti da se uda. Rekla je da će i dalje raditi kod njegove žene kao i pre, ali da bi se volela udati. Za njega je to bio izraz velikog nepoštovanja, pa je odbi. Međutim, ona je svakih pola godine ponovo molila da joj dopusti da se uda. Arina se zaljubila u konjušara Petrušku i hteli su venčati se. Zverkov besan što ga je sobarica uvredila tim zahtevom, naredi da je proteraju u selo. Mlinar je otkupio, jer je bila pismena. Kad je Arina proterana u selo, Petruška je otišao u vojnike.

3. Malinova voda

Malaksao i umoran od vrućine posle lova narator ode na vrelo, zvano Malinova voda. Tamo sretne nekog ribara i njegovog pomagača. U ribaru je odmah prepoznao Ščopušku, čoveka iz sela Šumihino. Ščopuška je živeo na velikom imanju dok nije izgorelo, a onda je počeo živeti s vrtlarom tog imanja. Nije se preselio kod njega, nego je stanovao u vrtu. Ščopuška je tako danima tumarao šumom u potrazi za hranom. Pisac ga je sreo pored izvora s jednim slobodnjakom, sedamdesetogodišnjim Mihajlom Saveljevim, Tumanom, koji je nekad bio nadstojnik grofa Petra Iljiča. Na izvor je onda došao još jedan kmet. Reče da je kočijaš, a došao je iz Moskve moliti gospodara da mu smanji davanja, ili da mu da neko drugo zaduženje, jer mu više sam ne može zaraditi dovoljno, jer mu je sin umro. Vlastelin nije imao razumevanja. Rekao je da se prvo treba žaliti upravniku, a to može tek kad plati zaostatke koje ima. I ne samo to, i njegov pokojni sin ima zaostatke koje treba platiti.

4.Okružni lekar

U jesen pripovedač se razbole. Kad ga je lekar pregledao i dao lekove, hteo je odmah otići, ali narator ga zamoli za malo razgovora uz čaj. Lekar poče pričati o jednom svom slučaju. Dobio je poziv od neke vlastelinke. Zvala je da što pre dođe, jer joj kćer umire. Doktor ode. Niko nije znao što se devojci dogodilo; Jutros je bila zdrava, lepo jela, ali se počela tužiti na glavobolju. Do večeri je pala u postelju i činilo se da će umreti. Devojka je bila jako lepa. Vlastelinka zamoli doktora da prenoći kod njih da je tu ako se devojci stanje pogorša. Te noći u groznici devojka je molila doktora da ne dopusti da umre. Buncala je, a lekar nije razumeo šta mu želi reći. Iako je bolesnici sutradan bilo nešto bolje, ipak joj se zdravlje pogoršavalo. Lekar je ostao u njenoj kući, pokušavajući pronaći lek, jer mu se sve više sviđala, a zavolela je i ona njega. Trudio se da je izleči. Na samrti devojka je njemu priznala da ga voli. Voleo je i on nju. Razgovor dvoje zaljubljenih prekide njena majka. Devojka majci reče da se ona i doktor vole, ali lekar to ne potvrdi. Sutradan je umrla. Doktor nikada to nije zaboravio. Kasnije se oženio sa bogatom trgovačkom kćerkom, zlom ženom.

5. Moj sused Radilov

Loveći jarebice jedne jeseni, autor s Jermolajem dođe na imanje nekog plemića, i baš pred njegovom kućom ubi jednu pticu. Plemić izađe, i videvši plemiće-lovce, pozva ih na večeru. Sa Radilovim živela je njegova majka, mlada devojka Olja, te plemić Feđa, kojem je propalo imanje. Olja je bila mlađa sestra pokojne Radilove žene i sada je kod njega. Nakon jela, gospoda su otišla u Radilov kabinet ćaskati. Radilov Ispriča kako ga je silno pogodila smrt supruge. Dok su pričali o smrti Radilove žene, autor primeti kako je neobičan bezizražajan izraz Olginog lica, iako se tu govorilo o smrti njene sestre. Kad se pisac posle nekog vremena vrati Radilovoj kući, tamo nije bilo nikoga osim njegove majke. Sazna da je Radilov pobegao s Olgom, koja mu je mogla biti kći. i ostavio majku i kuću.

6. Slobodnjak Ovsjanikov

Ovsjanikov je bio čovek od 70 godina. Nije bio bogataš i živeo je sa ženom u čistoj kućici. Svoje zaposlene zvao je radnicima, a ne kmetovima. Za vreme velike gladi, kada je imao 40 godina, svoju je zalihu žita i hleba razdelio, jer je smatrao grehom prodavati hleb gladnima. Kao mudrom i pravednom čovku, mnogi su dolazili da presudi u sporovima ili svađi i svi su slušali njegove savete. U teškim situacijama bio je smiren. Njegova žena, Tatjana, bila mu je slična. mnogima je učinila dobro, pa su je zvali majčicom i dobročiniteljkom. Narator je posle nekog vremena poseto starcu. Tražio je da mu priča o prošlim vremenima. Stara ispriča priču o Turgenevom dedi. Bio je zao čovek. Išao bi po kraju i otimao zemlju. Tako je jednom došao do zemlje Ovsjanikova oca, pokazao na nju i rekao da je ona od sada njegova. Starčev otac je odbio i tužio ga sudu. Kada je pripobedačv deda to čuo, poslao je po starčeva oca, doveo ga na svoje imanje i tamo išibao pred svim ljudima. Starac je tada bio dečak i sve je to video. Zato je odlučio pravedno postupati prema svojim radnicima.

7. Ljgov

Jermolaj jednog dana predloži pripovedaču da odu u selo Ljgov da love patke. Na jezeru susretnu tamošnjeg lovca, rečitog mladića Vladimira, koji je imao podvezano lice kao da ima zubobolju, ali zapravo je bio ranjen u lovu. Neiskusni lovac s kojim je lovio slučajno je opalio puškom prema njemu i otkinuo mu podbradak i kažiprst desne ruke. Vladimir se ljubaznp predstavi naratoru i Jermolaju i ponudi se da pomogne u lovu. Pataka je bilo u izobilju različitih vrsta. Lovci su mnoge ubili, ali od gustog šaša i druge barske trave psi ih nisu mogli doneti. Vladimir predloži da nađu brodicu. Odu kod ribara Sučuka, koji je za 60 godina promenio mnogo gospodara, ali i zanimanja po volji gospodara koji su ga prodavali i kupovali kao stoku. On reče da ima trošnu lađicu, koju treba zakrpiti. Dok popravljaju lađicu ribar priča pripovedaču da nije ceo život bio ribar. Zatim se otisnu na jezero. Iznedadna poseta nezvanih gostiju poplaši patke i one prnuše u jatima tako da su lovci jedva stizali da ponovo napune puške. Međutim, zaneseni lovom nagnu lađicu i ona potone do dna, a oni do grla u vodi. Najniži od svih Sučuk poče se daviti, jer mu je voda bila preko glave. Nakon dva časa, u smiraj dana, bili su na suvom.

8. Bežina livada

Jednog julskog dana narator je lovio tetrebe. Kad mu je torba bila puna divljači, već se spuštala noć. On shvati da je zalutao. Najzad izađe na neku poljanu, ali još nije mogao razaznati gde je. Taman kad je hteo leći bilo gde, u daljini spazi dve svetlosti – dve vatrice, i ljude oko njih. To je Bežina livada, a oko vatre su sigurno govedari. Kad dođe bliže, vide da to nisu govedari, nego deca iz okolnih sela koja u vreme vrelih dana po noći izvode konje na pašu. Bilo ih je petero od 7 do 14 godina. Lovac je slušao njihove priče. Raspravljali su o kućnom duhu koga je jedan od njih video. Posle je drugi dečak ispričao priču o svom ocu, koji je otišao u šumu brati orahe. Pod jednim orahom je i zaspao i sanjao vilu Rusalku. Kad se prekrstio, ona se naljuti i baci kletvu na njega po kojoj će biti nesrećan. On nije znao je li to bio san ili priviđenje. Ipak je ostatak života nesrećno proveo. Nakon toga, Pavle ode da donese vode. Kad se vratio, reče da je tamo čuo glas dečaka Vasje, koji se tu udavio. Zaključiše da je to loš znak. I zaista, te godine, Pavle je pao s konja i umro.

9- Kasjan s Krasive Meči

Narator se vraćao iz lova, a kočija je naišla na pogreb. Kočijaš potera konje brže da pretekne povorku, jer se veovalo da je to znak nesreće. Međutim, kad konji pojuriše, puče osovina na kočiji, pa stadoše. Povorka ih sustiže. Kočijaš reče da je to sprovod tesaru Martinu. Nakon što ih je povorka prošla, kočijaš i pripovedač krenu pešice u susedno selo. Posle kratkog lutanja lovac opazi kako neko spava na zemlji. Bio je to čovek od pedesetak godina, ali veličine dečaka. Zvao se Kasjan. Lovac ga zamoli da im pomogne nabaviti osovinu. On prvo odbi, ali na kraju pristane. Kočijaš je poznavao Kasjana, pa su putem razgovarali o preminulom tesaru. Na putu se pripovedač zaustavi da ulovi koju pticu, a Kasjan krene s njim. Kada je ovaj ubio jednu, Kasjan je ponavljao u sebi da je to greh. Pitao je lovca zašto ju je ubio. Sigurno je neće pojesti. Kasjan nije imao stalan posao, ni porodicu, ali znao je čitati. Sakupljao je lekovito bilje kojim je lečio ljude.

10. Upravnik

U blizini naratorovog imanja živeo je mladi plemić, gradski oficir Arkadije Pavlič Pjenočkin. Na njegovom imanju bilo je mnogo divljači, a on dobar domaćin. Rado je primao goste i častio ih obilnim obedima, a ipak, lovcu je bilo nekako mrsko ići k njemu. Prema svojim slugama odnosio se kao prema deci; bio je strog i pravedan. Govorio je francuski da bi se istakao, a u njegovoj kući sve je bilo u potpunom redu. Arkadije nagovri lovca da pođe sa njim na njegovo imanje. Kad su ljudi videli gazdu, nekako se uskomešaše. Gotovo su počeli bežati i skrivati se. Plemić i lovac odu u kuću Sofrona, upravnika imanja. On se prema Pjenočkinu odnosio kao da je božanstvo, stalno mu je povlađivao i ukazivao na njegovu dobrotu i milost. Međutim, prema kmetovima bio je nemilosrdan. Tad pred plemića izađoše dva kmeta: otac od sedamdesetak godina i sin od dvadeset. Padoše pod noge gazdi, a stariji ga poče moliti za milost. Upravnik je, naime, već poslao njegova dva starija sina u vojsku, a sad šalje i najmlađeg. Neće imatti ko da obrađuje zemlju i plaća danak. Starac je već bio mnogo dužan, jer je previsok najam. Kasnije se narator raspitivao o upravniku i svi su rekli da je on pseto od čoveka. Otkupljuje dugove kmetova, pa tako postaje njihov gospodar, tlači ih i izrabljuje, a kada se neko pokuša žaliti, oduzme mu sve i uništi ga – baš kao što je uništio ovog šaljući mu sinove u vojsku.

11. Kancelarija

U jesen je narator voleo s puškom sam lutati poljima. Jednog dana njega ulovi kišica, pa ode do obližnje kolibe. Tamo je sreo starca i pitao ga gde je najbliže selo. Ovaj ga je uputio. Kad je stigao u selo, otišao je do mesne kancelarije i tamo pitao za sobu. Pisar ga je primio i ponudio čajem. Lovac se malo raspitao i saznao da je to imanje gospođe Jelene Nikolajevne Losnjakove. Ovde nije bilo upravinika, jer je sve određivala sama gospodarica. Pisar je za svoj rad primao platu. Iako nije bila velika, bio je zadovoljan.

12. Vuk samotnjak

Dok se jedno veče narator vraćao iz lova, poče oluja. Grmelo je. Kad je sevnulo, ugleda pred sobom ogromnu prikazu. Iako je ličio na čudovište, to je bio tamošnji šumar Toma, a zvali su ga Бирюк (vuk samotnjak, nepodmitljiv čovek). On pozva lovca svojoj kući dok se oluja ne smiri. Šumareva kuća bila je mala i trošna. U njoj ih je dočekala šumarova kći, devojčica od 12 godina i malo dete u kolevci koje je teško disalo. Sad se i šumar uplaši. Lovac je već bio čuo za njega od Jermolaja. Svi su ga se u selu bojali jer nikome nije ništa praštao. Živeo je sam s decom, jer ga je žena ostavila. Kad kiša presta, šumar pođe da isprati gosta. Na putu Toma uhvati jednog kmeta koji je pokušavao ukrasti drvo i povede ga, a s njima vrati se i lovac, jer je pljusak ponovo počeo. U kući je kmet stao moliti šumara da pusti i njega i zaplenjenog konja, jer bez konja cela je njegova porodica propala. Toma je odbijao dok se obojica nisu skoro potukli. Na kraju popusti, a pripovedač zaključi da se ispod grube spoljašnosti krije blag i dobrodušan čovek.

13. Dva plemića

U ovoj priči autor nam predstavlja dva plemića s kojima je često lovio. Prvi je bio general-major Vjačeslav Ilarionovič Hvalinski. Mnogo je voleo žene i kartanje. Nije se ženio, živi sam u nevelikoj kući. Bio je dobar gospodar jer nije puno tražio. Drugi plemić je Mardarije Apolonič Stegunov, koji nikad nije nigde radio, živeo je od danas do sutra. Bio je duhovit, a ono u čemu je bio isti kao i Hvalinski je to što se ni on nije oženio. Stegunov se jako loše brinuo o svom imanju i kući. Kod njega je sve bilo u neredu. Ipak, često je imao goste koje bi bogato častio, pa su se i rado odazivali. Jednom mu je u gostima bio i pripovedač. Dovezao se kod njega posle večernje lturgije, pa je tamo zatekao i mladog sveštenika. Pop nije pio, a domaćin ga je nagovorio na čašicu rakije pre polaska. Kada je sveštenik otišao, pričali su o stanovima za kmetove koje je plemić premestio, ali je novo mesto bilo vrlo loše. Njega to nije brinulo, jer je te ljude smatrao lošima i nevrednima.

14. Lebeđanj

Jednom je narator u svom lovačkom pohodu došao u Lebeđanj, baš kad se tamo održavao veliki sajam. Bilo je puno ljudi, robe i životinja. Pripovedač je hteo kupiti tri konja za svoja kola. Dva pogodna je pronašao, ali trećeg nikako, pa je nakon obeda otišao u kafanu. Tamo je, za biljarskim stolom, spazio jednog kneza i poručnika Viktora Hlopakova. Hlopakov je imao oko 30 godina i voleo se družiti s gradskim bogatašima. Bio je smešan u svojoj dodvornosti i pokušaju da bude jedan od cenjenih građana, zbog čega ga je narod često ismejavao. Sutradan je lovac ponovo otišao razgledati konje. U jednoj konjušnici ponudili su mu prvo sivog ždrepca, a onda i crnog konja Sokola. Naratoru se nije svideo nijedan, već je oko bacio na jednog zelenka. Baš kad su se počeli pogađati, dojaše knez kog je pisac juče video za biljarom. Njemu su na pregled doveli prekrasnog, crnog konja Pauna. Pisac je ipak otišao drugom prodavcu. Kupio je konja od nekog starca. Međutim, kad je sutradan hteo upregnuti konja, iznenadi se, jer vide da je konj hrom i ćudljiv. Zato je odmah otišao trgovcu požaliti se. Trgovac, pak, nije hteo ni čuti za zamenu konja, pa ga je pisac morao zadržati.

15.Tatjana Borisovna i njen sinovac

Tatjana je žena od pedesetak godina. Živi povučeno na svom imanju i rado prima mlade ljude. Dobrodušna je. Njena porodica bila je siromašna. Rano je ostala udovica. Uživala je da jede, pa je spremala zimnice. Preko zime bi plela, a preko leta uređivala vrt. Volela je primati goste, naročito mlade susede. Hranila ih i pričala s njima. Nije volela družiti s vlastelinkama. Pre osam godina kod nje je živeo sin njenog brata, Andrijuša. Imao je tada 12 godina i bio jako dobar dečak. Od malena voleo je crtati. Jednog dana Tatjani u goste dođe gospodin Benevolenski, veliki ljubitelj umetnosti. Ona mu se pohvalila talentom svog sinovca. On se oduševi. pa ga pozva k sebi u Petrograd da uči slikarstvo. Kad je otišao od kuće, Andrijuš se u početku često javljao tetki, ali kako su godine prolazile, pisao je sve ređe, sve dok pisma nisu prestala. Nekoliko godina kasnije Tatjana dobi pismo u kojem je, tada dvadesetogodišnji Andrijaš, moli za novac, kako bi mogao završiti školovanje. Ona posla novac i još nekoliko puta u samo pola godine. Uskoro Andrijuš dođe tetki da se na selu malo oporavi. Kada se pojavio, Tatjana ga je jedva prepoznala. Mršavi i bledi dečak pretvorio se u debelog mladića crvena lica. Uz to ona primeti da je postao drzak i lenj, Danima ne bi uzeo kist u ruke, govoreći da je bez inspiracije. Ali kod tetke mu je bilo lepo, ništa nije morao raditi, a imao je šta jesti. Prođe godina, a mladić još kod tetke. Ne radi ništa, samo jede i tovi se, a svojim ponašanjem odbija tetkine goste.

16. Smrt

Jednog julskog jutra narator je pozvao suseda u lov na tetrebe. Ovaj je pristao, ali pre toga je hteo da odu do njegovag imanja gde trenutno seku hrastove. Kada su došli u tu šumu, pripovedač se prisetio kako je tu kao mladić proveo mnogo vremena. Obuze ga tuga kad vide stabla, koja je uništila jaka zima. Pitao je Ardaliona Mihajliča, svog suseda, zašto je baš sada seče, a ovaj reče da mu je to naredila tetka od koje je tek nedavno nasledio imanje. U tom času pred njih dođe jedan kmet i reče da je preduzetnika Maksima udarilo drvo. Maksim još nije bio mrtav, ali mu je drvo uništilo i ruke i noge. Ardalion i pripovedač odmah odu na mesto nesreće, gde zateknu umirućeg Maksima s desetoricom ljudi oko njega. Maksim je tiho umirao, ali kad je video Ardaliona, odmah ga je prepoznao i rekao mu da ga je to Bog kaznio jer je nedelja, a on nije raspustio radnike. Zamolio je Ardaliona da novce da njegovoj ženi. Nakon toga je umro.

17. Pevači

U malom selu Kolotovka bila je krčma “Skrovište”. Krčmar Nikolaj Ivanič bio je poštovan od seljaka, ali i vlastele. Imao je malu decu.

Jednog vrućeg julskog dana u krčmi se održavalo takmičenje pevača iz okoline: Jace Turčina, Divljeg gospodara, Obladuja i Morgača. Obladujevo pravo ime bilo je Jevgraf Ivanov. Bio je neoženjeni pijanac, inače dvorjanin koga se njegova gospoda odrekla. Živeo je uglavnom na tuđi račun. Stalno je nešto brbljao i ljudima dosađivao, blebetao bi laži, pa mu je nadimak Obladuj bio taman po meri. Morgač je svoj nadimak dobio jer je malo žmirkao. Slobodu je dobio posle smrti svoje vlastelinke, pa se nakon toga obogatio i počeo živeti od pevanja. Jakov Turčin nadimak je dobio jer mu je majka doista bila Turkinja i to zarobljena. On je bio pravi umetnik. Divlji gospodar, pravog imena Perevljesov, bio je visok i jak, osobit čovek. Prvi je pevao Divlji gospodar, koji je oduševio Obladuja. Sledeći je bio Jakov Turčin. Pevao je setno i otegnuto, sasvim drugačije od svog protivnika, pevao je sve dok slušoci nisu zaplakali.

18. Petar Petrovič Karatajev

Na putu iz Moskve u Tulu lovac dan provede u poštanskoj kući, čekajući konja. U ured dojuri neki čovek od tridesetak godina. Viknu da mu što brže daju konja. Poštar mu objasni da konja nema i da neki ljudi čekaju satima, ali ovaj je insistirao da je njemu veća sila. Na kraju se pomiri, pa sede pored pripovedača. Zvao se Petar Petrovič. Imao je imanje i seljake, ali nerodna godina i njegovo loše upravljanje sve su upropastili. On poče pričati o svojoj mladosti. Zaljubio se u devojku Matrjonu, koja je pripadala jednog zloj vlastelinki. Devojka ga je molila da je otkupi od vlasnice. On ode. Tamo ga dočeka sestrična gospodarice. Kad je čula njegovu nameru, naljutila se na Matrjonu što ih želi napustiti. Međutim, obeća da će negove želje preneti tetki Mariji Iljinič Posle dva dana Petar ode vlastelinki, ali ona mu reče da je to protiv pravila, pa mu neće dati Matrjonu, nego će je poslati u selo. I Petar se naljuti i odmah ode u selo gde su poslali Matrjonu. Predloži joj da pobegnu, ali ona se bojala da će je pronaći, a onda će platiti i ona i njena porodica. Ipak, Petar je, bez njenog pristanka, odvede svojoj kući. Pet meseci su zajedno živeli u ljubavi i sreći. Ona je živnula i prolepšala se, a on uživao s njom. Međutim, njih dvoje jednog dana krenu saonicama. Vozeći se, prošli su pored kočije u kojoj je bila njena bivša gospodarica. Oboje su se prestrašili da ih je prepoznala, pa su se neko vreme krili. To je za Matrjonku bilo previše, pa odluči da se preda. Nakon toga Petar je više nikada nije video.

19. Sastanak

Jednog kišovitog septenbarskog jutra pripovedač je sedeo u nekoj brezovoj šumici. Gledajući šumu, zaspao je. Kad se probudio, u blizini je video devojče. Ostao je zaštićen šumom, ali je mogao videti kako je ona tiho plakala. Čekala je nekoga. Zatim se čulo šuškanje i do nje dođe muškarac. Kao da se dosađuje što je ovde, pita devojku da li ga dugo čeka, pa joj kaže da je zaboravio na njihov dogovor, jer je padala kiša. Obavesti je da sutra ide na put, na što ona poče plakati. On je nemarno uze tešiti da će se videti sledeće godine ili nekad iza toga. Ne zna kada će se njegov gospodar vratiti. Devojka primeti da će je sigurno zaboraviti, pa ga poče moliti da je ne zaboravi, jer ga voli. Ali muškarac ostane hladan. Kratko porazgovara s njom i spremi se da ode. Na to se ona malo razljuti i kaže mu da je njegov veliki greh što je tako ostavlja, bez lepe reči. To razljuti i njega. Ne može je ženiti, može samo otići. Ona zna da će je udati za nekoga koga ne voli i zato opet poče plakati. Baci se na zemlju jecajući. Muškarac na njene suze samo slegne ramenima i ode.

20.Hamlet Ščigrovskog okruga

Pripovedač je u toku jedne vožnje dobio poziv za ručak kod lovca plemića Aleksandra Mihajloviča. Plemić je bio neženja, i žene nije voleo, pa su na njegova okupljanja bili pozvani samo druge neženje. Narator je na večeru došao nešto ranije, pa je počeo razgledati sobe. Ostali gosti već su sedeli za kartaškim stolovima. Većinu njih pisac nije poznavao. Zato mu je bilo dosadno sve dok mu nije prišao mladić Vojnicin, koji je živeo u kući domaćina, a i on je bio lovac i izvrstan strelac. Vojnicin ga predstavi Petru Petroviču Lupihinu, a ovaj svom prijatelju Kirilu Selifaniču. Lupihin kaže da je Kiril bio zdrav čovek dok u pedesetoj godini nije odlučio lečiti oči, zbog čega je oslepeo. Kasnije je Lupihin objasnio pripovedaču da ga zovu dosetljivcem, ali da je on zapravo zlovoljan čovek koji se naglas svima ruga. Ogovarali su još nekoliko ljudi koje su videli među gostima i poznavali ih. A onda se pojavio i dostojanstvenik, uzdignute glave, pa su sve sluge pohitale k njemu, a gosti uzdrhtali pred njegovom pojavom. Seo je pored najvažnijih ljudi. Kad se poveo razgovor, jedino su se najvažniji usudili razgovarati s njim.

21. Čertophanov i Nedopjuskin

Jednog vrućeg ljetneg dana Turgenjev se s Jermolajem kolima vraćao iz lova. Čistina pored koje su prolazili bila je poznata po mnoštvu tetreba. Kad su počeli loviti, prekide ih neznanac i osorno upita ko im je dao pravo da tamo love. Bio je to plemić Čertophanov Pantelej. Međutim, kad ču da je pisac, takođe, plemić, dopusti mu da lovi na njegovoj zemlji i odjaha. Tada iz grmlja dojaše drugi čovek i pita za plemića, pa odjaše za njim. Taj drugi čovek bio je Nedopjuskin Tihon Ivanič. Sprijateljio se s Čertophanovim i počeo živeti kod njega. Četrophanov nije bio na dobrom glasu, jer je bio ohol, svadljiv i opasan čovek. Njihova kuća nekad je bila bogata, ali je već njegov otac nasledio propalo imanje. Uspeli su zadržati dovoljno da mu sin nasledi titulu plemića i nešto zemlje. Četrophanov se školovao i našao službu. Vaspitan je tako da se srami pred bogatašima, ali i da se gnuša siromaha, jer je ipak plemić. Tihon je, s druge strane, došao iz porodice slobodnjaka, ali se plemstva dočepao četrdesetogodišnjom službom koju mu je ostavio otac. Skoro bi umro od gladi, zime i siromaštva da ga Čertophanov nije uzeo pod svoje, nakon čega su ostali nerazdvojni. Obojica su bila sličnog znanja i obrazovanja, delili su slične interese i poglede na svet, pa su zato i postali tako dobri prijatelji. Narator je posle nekoliko dana otišao posetiti Četrophanovo imanje. Tamo su ga dočekala oba plemića. Razgovarali su o lovu, pa su mu pokazali svoje lovačke pse. Tu je bila i Čertophanova žena Maša. Nije bila druželjubiva, ali s vremenom se opustila i svi su zajedno razgovarali, zbijajući šale. Čak su i zaplesali.

22. Kraj Čertophanovljev

Dve godine posle Čertophanova zadesiše nevolje. Maša se rastala od njega. U njoj je proradila ciganska, lutalačka krv. On je optuži da odlazi drugom muškarcu, ali ona reče da odlazi, jer joj je kod njega dosadilo. Da zlo bude veće umro je njegov priatelj Tihon Ivanovič. Posle Tihonove smrti, Čertophanov se žestoko opijao. Tako su mu i poslovi propadali. Jedina uteha bili su mu konji, a posebno konj Malak-Adel. Voleo ga je više od Tihona. Pošto je nestalo novca, nije imao čime otplati konja, razmišljao je da s nim pobegne. U poslednji tren dobi novac od tetke, pa je mogao otplatiti voljenog konja. Iste noći, dogodila se nova nesreća – neko mu je konja ukrao. Ujutro je došao čovek po novac za konja, a Čertophanov je mislio da je on konja ukrao i zato ga nehotice umalo nije zadavio. Kad shvati da ovaj nema ništa s tim, pođe tražiti konja po selima, sajmovima, trgovima i tržnicama. Kad je pronašao konja, koji bi mogao biti njegov Malek-Adel, duboko u sebi nije bio uveren. Na kraju reši stati sumnji na kraj i odluči ubiti konja. Odveo ga je u neku jarugu, i pustio. Konj otrča, ali se vrati gospodaru, koji ga, u pijanstvu i očaju, ipak upuca. Nakon šest sedmica i sam Čertophanov je umro, opijajući se rakijom do smrti.

23. Živi leš

Kiša je ometala lovce, pa Jermolaj predloži da odu u Aleksejevsku i tamo prenoće. U jutro pisac ode da prošeta imanjem, jer je to bilo zapušteno imanje njegove majke. Tamo srete Lukerju, nekad lepu i zdravu devojku, a sad ženu poput mumije. Narator joj se obradovao, iako je bio iznenađen njenim izgledom. Ona mu ipriča šta joj se dogodilo. Pre sedam godina verila se za Vasilja Poljakova. Jedne noći izađe iz sobe da sluša slavuja, jer nije mogla zaspati. Učini joj se da je neko zove glasom verenika, okrene se, ali se spotakne i padne. Iako nije ništa slomila, oseti da joj se nešto okrenulo u utrobi. Posle toga jedva je hodala, nije mogla sedeti. Teško je jela i pila. Vodili su je k doktorima i po bolnicama, no nije bilo leka. Počela se sušiti, pa su je u selu prozvali Живые мощи "Živi leš". Nakon toga njen zaručnik se oženi drugom. Ima ženu i decu, radi kao upravnik i dobro mu je. Ona po danu leži i čeka da je neko obiđe. Donose joj hranu i vodu, nekad i cveće, što je posebno volela. Nije se žalila, smatrala je da ima ljudi kojim je i gore. Ona bar vidi i čuje svet oko sebe. Tako sluša golubove, pčele, laste… Bila je ljuta što je neki lovac pobio laste koje su se tu gnezdile. "Kako ste vi, gospoda lovci, zločinci" - reče. Nekoliko sednica posle, pripovedač čuje da je umrla.

24. Zveka

Narator pođe u grad radi municije. Noć je bila mirna i udobna za vožnju. Kola je vozio Filofej, pa je pripovedač mogao mirno zaspati na senu. Probudi ga neka buka. Kad otvori oči, shvati da su kola usred reke. Kočijaš kaže da je malo skrenuo s puta, ali uskoro su pošli dalje. Prolazili su preko livada pored jezera. Odjednom čuše neko zveckanje. Kočijaš reče da su to zli ljudi koji voze prazna kola sa zvoncima. Činilo se da dolaze u njihovom smeru. Nastavili su, ali jedna kola ih prestigoše i zagradiše im put. Kočijaš zaustavi kola. Kad se ništa ne dogodi, pođoše prema njima. Bila su šestorica. Kad stigoše do njih, priđe im najveći i reče da su oni družina koja upravo ide sa svadbe. Deca im u kolima spavaju, a oni su ostali bez pića, pa moli sitniša da mogu kupiti još. Narator pomisli da ih ismejavaju, ali kad je video da su ozbiljni, dade im novac. Ovi se zahvale i propuste ih.

25. Šuma i stepa

U poslednjoj priči autor govori o čarima lova. U proleće, pre zore, Vazduh je svež, a nebo ispunjeno zvezdama pred izlazlazak sunca. Leto nije ništa manje impresivno, jer tada sve miriše na bilje i cveće. Letnje kiše osvežavaju i bude neke nove mirise, te još više pojačavaju lepotu prirode. Jesen je. takođe, prekrasna u svojim jarkim bojama. Dolete neke nove ptice, a priroda se počne spremati za zimu. Mraz, ali i zima ima svoje čari. Studen se meša s belinom mekog snega, u kontrastu sa zelenim nebom i crvenkastom šumom, i tako sve do proleća.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

 

Lovčevi zapisi: likovi - ovde

 

 

 

 

Contact