TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Kroz šabačku

močvaru i šumu

Autor: Petar Jokić

tabanovic.com

Močvara izgleda nevino

Kao dečak sa podsmehom i nevericom slušao sam priče starijih: kako je taj i taj zatravljen nekom nečastivom silom, ceo dan lutao seoskim atarom, ne mogavši naći put do kuće. Međutim, uoči Đurđevdana ove godine uverio sam se da neka nevidljiva ruka stvarno može da zavede čoveka. Kažu da je zdravo šetati, naročito, u prirodi. Posle jednog dugog, napornog i dosadnog sastanka na um mi pade da prošetam šumom preko puta šabačke Mlekare. Pre dvadesetak godina tamo je bilo toliko jestivih gljiva da se za sat-dva moglo sakupiti dva puna džaka. Dakle, krenem da zdravo spojim sa korisnim. Naoružan plastičnom vrećom, autom dođem do Mlekare. Parkiram i sa velikim očekivanjem spustim se niz padinu prema šumi. I odmah primetim da tu više ništa nije isto; put na ulazu zarastao u visoku travu i divlje kupine; nekadašnji, kao u parku, travnati proplanci oko samoniklih šljiva i dženarika nestali u trnju. Zavirim ovde-onde, ni trga od gljiva; nema čak ni onih što ih narod zove „gujine“; nema ni puževa, a nekad si morao dobro paziti da ih ne zgaziš. Čujem tupe udarce sekire i spazim dva srednjovečna muškarca kako seku izdanke bagrema za ražnjeve. Tu me obuzme neko neopisivo osećanje tuge. Bude mi jasno da ona dva krša od bicikla uvezana konopcima na ulazu u šumu nisu bačena. Razmišljam o tome kako će oni ovo sumorno popodne uoči Đurđevdana provesti u napornom radu da bi zaradili po pet-šest stotina dinara, a ja stigao iz hira i besa. Vide i oni mene, ali se prave da ne vide. Da im ne bodem oči, pođem dublje u šumu da ih zaobiđem i vratim se. Iz sivog olovnog neba prosuše se sitne kapi kiše; tople, ali vlažne, brzo mi nakvasiše odeću.

tabanovic.com

Najzad civilizacija

Napred šiblje, lijane od divlje loze i kupine. Do izlaska nema više od pola kilometra. Jasno se čuje brundanje motora kamiona. Korak napred, levo-desno, pa nazad. Onda pisak lokomotive i shvatim da idem ka starom železnom mostu na Savi, a ne prema Mlekari. Tačno znam kojim smerom treba ići, ali dolaze prepreke; sad je neprohodno rastinje, a kad pronađem kavu- takvu čistinu, udarim na močvaru. Vidim neće biti lako. Sad se na putu isprečila suva grana divlje kupine; sagnem se da prođem i zgazim drugu, a ona povuče gornju; da zaštitim lice, poturim ruku i onda bol i krv; bodlje male i tanke, ali ujedaju kao zmije. Nakon dva sata tumaranja, stanem. Osećam pad nivoa šećera u krvi; žedan sam i stalno mi pred očima ona zelena boca piva u autu. Zapalim cigaretu i tešim samog sebe. Nije to ništa, pomislim, izvući ću se, nisam dete. Tad primetim da nema zvuka kamiona. Ma, hajde, opet se bodrim. Imam telefon. A i da zovem, to je poslednji korak. Uostalom, ko bi me i našao u ovoj „džungli“( možda i ne treba znak navoda)? Nastavim da se probijam. Stade kiša, oglasiše se slavuji, pojavi se sunce. Ono je dobar putokaz. Imam časovnik: četiri posle podne, sad valja ići prema suncu, ali tamo je močvara. Vidim da mi ni sunce nije od pomoći, jer je čas sa leve, čas sa desne strane močvare. Šta se to sa mnom zbiva; jesam li izgubio razum, ili me vodi neka nevidljiva ruka iz starih pripovedanja. Najzad shvatim: ja sam na nekom poluostrvu opkoljenom močvarom. Potrošim još sat vremena u lutanju i da ne beše jedne plave krpe, ne bih ni primetio da se ja, ustvari, vrtim u krug. Posle tri obilaska, zalomim jednu granu i obeležim smer kretanja. Jest, đavola, opet kod krpe. Pođem u suprotnom smeru; tamo-amo, pa opet na krpu i tako šest puta. Pred sedmi polazak, vidno umoran i malo zaplašen, stanem. Zapalim cigaretu, ozbiljno se obratim Bogu za spas, samo da me odavde izbavi, a posle ću ja lako. Da bih sebe osokolio, počnem da snimam prepreke, i jednu ljusku od jajeta neke ptice, može biti fazana koji su kliktali nedaleko od mene. Napokon se oslobodim „začaranog“ kruga oko plave krpe. Tragovi nekog kopitara otvoriše kakav-takav prolaz. Ubrzo u vlažnoj zemlji pojaviše se i otisci mojih patika. Odahnuh, iako je za mene bio još najmanje jedan kilometar hoda. I tek što sam brigu pretvorio u radost, ispred mojih nogu skiknu i u gusto šiblje šmugnu prase divlje svinje. E, tad sam se istinski prvi put uplašio. Ne zbog praseta, nego što je tu negde, verovatno, i njegova majka, a ja ni običnog štapa nisam imao. Tih poslednjih tri-četiri stotine metara prešao sam u očekivanju napada divlje svinje i u nadi da ga neće biti. I nije ga bilo. Penjući se uz padinu ka putu, razmišljao sam o romanu „Kroz pustinju i prašumu“. Sad mi je potpuno jasno: to Henrikovo delo samo je lepa i zanimljiva bajka koja nema veze sa realnošću. Što bi Vuk rekao: „Nit je bilo, niti može biti“.

Mapa sajta

 

 

 

CONTACT