TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Jelisaveta

knjeginja crnogorska

Autor: Đura Jakšić

Književni rod: drama

Književna vrsta: tragedija

Tema: Glavna tema ovog dela je sudbina poslednjih crnogorskih vladara iz loze Crnojevića.

Ideja (poruka): Traži gljiva oko svojih njiva

Mesto i vreme radnje: Zeta 15. vek

Interpretacija

Motiv drame Jakšić je preuzeo iz zetske istorije 15. veka. Jelisaveta, žena kneza Đurđa Crnojevića, centralna je figura ove Jakšićeve tragedije. Inspiraciju za ovu dramu Jakšič je, verovatno, našao u narodnim pesmama: "Ženidba Maksima Crnojevića" i "Kad Jerina Smederevo gradi". Narod, pa i on, veruje da su za sve naše (srpske) nedaće krive odluke vladara, pohlenih na bogat miraz, da se žene tuđinkama. Oni su daleko od Kanjoša Macedonovića, običnog crnogorskog junaka, koji kulturno odbija duždevu ponudu da mu za nagradu daruje svoju kćer. »Blagodarim«, reče Kanjoš, »na takvu plemenitu ponudu. U našoj je općini običaj neprekidni da se svak ženi u svomu jatu, i tako čuvamo poštenje našijem sestrama.«

Može biti da se Jakšić ugledao i na Gogoljevog Tarasa Buljbu, koji ubija svog sina Andriju, što je zbog lepe Poljakinje izdao domovinu.

- Zar tako izdati? Izneveriti veru? Izdati svoje?

Stani, silazi s konja!

Pokorno, kao malo dete, sjaha on s konja i stade ni živ, ni mrtav pred Tarasom.

- Stoj, ne miči se! Ja sam te rodio, ja ću te i ubiti! - reče Taras...

Romantičarska ljubav prema otadžbini i usmenom narodnom stvaralaštvu nagnala je Jakšića da više vrednuje narodno predanje nego istorijske činjenice. On iz istoriskih činjenica uzima samo ono što mu godi, a događaje i ličnosti slika kako ih on "vidi", a ne kakvi jesu.

Jakšićevi junaci su stvarne istorijske ličnosti: Đurđe Crnojević, koji u nemogućnosti da se odupre Turcima, napušta Crnu Goru i odlazi u Mletke. Njegov brat Staniša kasnije postaje Sandžakbeg Crne Gore.

Tuđinke Jelisaveta i Jerina ne vole svoju novu domovinu. Šta više uzrok su razdora među ljudima. Poput proklete Jerine, strankinje, koja nije marila za srpski narod i na njihovim kostima gradila Smederevo, i Jelisaveta će odlučiti da na stradanju crnogorskog naroda sagradi spas venecijanskog. U želji da sačuva Veneciju, Jelisaveta će 1.000 crnogorskih vojnika svesno terati u smrt i pokrenuti lavine krvi u Crnoj Gori. Čudnom i svemoćnom lepotom, zavodljivošću, lukavstvom i manipulativnim sredstvima, Latinka će pretvoriti Đurđa u marionetu i ubediti ga da žrtvuje svoj narod. Za Boška je ona lukava kćerka dužda mletačkog i zmija jetka. Bogdan je smatra za pakosnu tuđinku. Za Vuksana je izdajica i hijena zlobna sa pritvornim osmehom dobrodušnosti na licu. Stanoje o njoj govori kao o zmiji koja suzama prostire ledenu smrt. Šulović kaže da je potomak zmijskog ujeda. Većina Crnogoraca bi zlu Latinku, kao grehova biljku poganu, na repovima rastrgali. Najinteresantnija je slika, koju o tuđinki konstruiše Vujo. Naime, sujeverni Vujo, u skladu sa narodnim verovanjem, smatra da je venecijanska gospođa đavolji potomak, ili pak, veštica, koja ga svojim činima može pretvoriti u sekiru ili budak.

Postoje u drami likovi koji Jelisavetu ne mogu da spoznaju jednolično. Kada Mira upita Mirku kakva je gospođa, Milka joj odgovara da se u njenom liku naizmenično smenjuju zlato i prah, med i pelen, svetlo i tama, život i smrt. Izuzetak je, dakako, Jelisavetin ljubavnik Đuraško, koji je zaslepljen njenom lepotom, te je naziva suncem, slavujem, zvezdom divotnom. Đuraško zbog nje postaje državni izdajnik, a svojoj ženi nevernik. Međutim, istorijska istina o Jelisaveti u potpunoj je suprotnosti u odnosu na umetničku. U drami najveći Jelisavetin neprijatelj je Đurđev brat Staniša. On snahi donosi skupocen poklon (đerdan alemov od zlata) i od nje očekuje da ga poljubi u ruku. Ona, kojoj su kao devojčici kraljevi ljubili ruke, odbija i tako krši crnogorsku svetinju, što u Staniši izaziva ogroman gnev.

„Ćut’ ženo!... Da nisi žena,

Al’ i k’ o žena –

Samo da nisi žena Đurđeva!

A muško bi gnjeva udarac

Na bezobraznom ti prsn’ o obrazu“.

Istorijske činjenice, pak, pokazuju da je Staniša, kao upravnik Crnogorskog sandžaka, poštovao i uvažava svoju snahu i ljubazno se obraćao njoj i njenom sinu Solomonu u pismu kojim ih obaveštava o poklonima koje šalje.

Jelisaveta u Jakšićevom delu je osoba čijim se delovanjem u zapletu počinje širiti krug sukobljavanja. Sukobljene su najpre tri kulture, venecijanska, crnogorska i turska. Đurđe i Jelisaveta se sukobljavaju sa Stanišom, zatim sa Radošem. Staniša je u sukobu sa Radošem, zatim sa Đuraškom. Đuraško se sukobljava sa Martom. Radoš se sukobljava sa Đurđem, Jelisavetom, Vavilom, Boškom, Bogdanom, Katunovićem.

S jedne strane su likovi koji pružaju podršku Đurđu: Jelisaveta, vladika Vavila, Đuraško, te Vujo i Katunović, koji se ne slažu sa Đurđevom odlukom (da pošalje Mlecima 1.000 vojnika), ali su uz svog gospodara i ginu za njega. S druge strane su: Staniša, Radoš, Boško, Bogdan, Marta, Vulović, Arslan paša i Arnaut Osman.

Stanišinovo okretanje islamu i Đurđevo izgnanstvo, koje Jakšić slika kao plod Jelisavetinih spletki, u suprotnosti je sa istorijskim činjenicama. Uvođenje istorijske istine pokvarilo bi Jakšićevu nameru da Jelisavetu okrivi za propast muževe države.

Na kraju pomračenog uma Jelisaveta tumara mračnim hodnicima i pita Radoša: „Ovde ј’ u redu sve“, а Radoš јој odgovara: „Sve“. U njoj se budi otrežnjenje: prihvata i voli Crnu Goru, ali kasno.

Pomračenje uma i progonstvo, bila je sudbina koju Jakšićeva junakinja nije mogla da izbegne. U istoriji vidimo sasvim drugačiju sliku. Jelisaveta je živa i zdrava sa svojom decom u Veneciji, a o njenoj čistoj svesti, razumu i pouzdanosti, najviše kazuju Đurđeve i Stanišine reči, koji joj sa potpunim poverenjem ostavljaju blaga, zemlju i upravu.

Jakšić se, kao i svi romantičari, zalagao za jačanje nacionalnog i kulturnog identiteta, nije bio blagonaklon prema uticaju stranog, drugog, tuđeg. Jakšić je bio veoma nezadovoljan i vladavinom kneza Mihaila Obrenovića. Kneževa odluka da se oženi strankinjom prouzrokovala je veliku omraženost naroda prema njemu. Kao prefinjena i obrazovana gospođa, Julija je po ugledu na običaje u vladarskim porodicama evropskih prestonica, na srpski dvor unosila razne novine...

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

O piscu

Georgije Đura Jakšić bio je srpski pesnik, slikar, dramatičar i književnik koji se smatra jednim od najzanačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji kao Georgije, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku (danas Zrenjanin) kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

tabanovic.com
Đura Jakšić

 

Mapa sajta

 

 

 

CONTACT