TABANOVIĆ

Gorski vijenac - likovi

Gorski vijenac - likovi

Autor: Petar Jokić, nastavnik

GLAVNI likovi:

Kolo, kolektivni lik

Kolom koje je, kako kaže vojvoda Milija - iz glave cijela naroda Njegoš je pokazao da su narodne mase osnovna snaga u borbi protiv tiranije. Narod kolo vodi" i peva pesmu u kojoj veliča junake u borbi za slobodu, a proklinje izdajnike i malodušnike. Kolo, na kraju, otvoreno prekoreva vladiku i glavare zbog njihove neodlučnosti.

Vladika Danilo

tabanovic.com

Vladika je duboko misaona i osećajna priroda. Suočen sa problemima od čijeg je rešavanja zavisila nacionalna sloboda, mora o svemu dobro da promisli pre nego što donese odluku. Na samom početku vidimo ga kako "u gluho doba noći" razmišlja o teškom položaju balkanskih naroda. Dok turska sila drži u ropstvu njegovu mnogobrojnu braću, on kao da ne vidi izlaz:

  • A ja što ću, ali sa kime ću?
  • Malo rukah, malena i snaga,
  • jedna slamka među vihorove,
  • sirak tužni bez nigđe nikoga!

Njegova neodlučnost na prvoj skupštini i na početku druge - nije rezultat sumnje u opravdanost borbe, već bojazan da se istraga ne pretvori u bratoubilački rat. Vladika se ne boji Turčina - "neka ga je ka na gori lista", ali se plaši "od zla domaćega". Plaši se ako napadne poturice, što znači jednokrvnu braću, da će se borba pretvoriti u rat. Duboka čovečnost u njemu ogorčeno se buni protiv prolivanja krvi u ime vere. Ali u trenutku kad neumoljive činjenice nameću saznanje da su se ta jednokrvna braća "odrekla sebe" i postala izdajice, vladika dolazi do uverenja "da je borba protiv njih ne samo neminovna nego i opravdana":

  • Udri za krst, za obraz junački,
  • ko gođ paše svijetlo oružje,
  • ko gođ čuje srce u prsima.
  • - - -
  • Trijebimo gubu iz torine!
  • Nek propoje pjesna od užasa,
  • oltar pravi na kamen krvavi!

Kada se odlučio i krenuo u akciju, dokraja je ostao odlučan i aktivan.

Iguman Stefan,

Slepi starac od 80 godina, koji je "proša sito i rešeto, ovaj grdni svijet ispitao, otrovi mu čašu iskapio", predstavlja tip narodnog mudraca. Iguman svuda vidi nemilosrdnu, neprestanu i neminovnu borbu suprotnosti. U Gorskom vijencu stari iguman se javlja u trenutku kada borbi treba dati opšti smisao i odrediti joj mesto u životu naroda koji se bori za slobodu. Govori o životnim zakonitostima, o tome kako je priroda puna "ludijeh vremjenah" i kako sve što živi i raste mora da se brani od napada:

  • Obrana je s životom skopčana!
  • Sve priroda snabdjeva oružjem
  • protiv neke neobuzdane sile...

Kao što klasje ima "ostro osje", ruža trnje, životinja rogove i zube, a ptica krila, tako i čovek ima um i snagu mišice. A novo i bolje može može da se rodi samo kroz borbu. zato čovek ne sme da se prepusti ropstvu, mora da se bori protiv "neobuzdane sile". Iguman ukazuje junacima na težinu borbe koja predstoji i veličinu podviga za koji se spremaju:

  • Vam predstoji preužasna borba...
  • Slavno mrite kad mrijet - - - morate!
  • Čest ranjena žeže hrabra prsa,
  • u njima joj nema bolovanja.

U igumanu Stefanu Njegoš je dao tip sveštenika koji je religiju podredio oslobodilačkoj borbi naroda. U noći uoči Božića, dok Crnom Gorom prolama se pucnjava, on mladom vladici govori o prvim kapima gorke čaše života, pripremajući ga za vest o skupoj ceni kojom se plaća sloboda. A kad u rano jutro stižu osvetnici, on ih pričešćuje onako krvave, a onda daje pomen srpskim, hrvatskim i crnogorskim junacima koji su poginuli u bojevima s Turcima.

Vuk Mićunović

Vuk Mićunović, vođa hajduka koji gone Turke. On je oličenje junaka-viteza. Od prvog trenutka razgovora o poturicama on ima jasan i beskompromisan stav i prvi se izjašnjava za istragu. Još na prvoj skupštini, kad je čuo teške i sumorne reči zabrinutog vladike, on ga hrabri snagom crnogorskog naroda koji se uvek prekaljivao u mukama i nevoljama:

  • U dobru je lako dobar biti,
  • na muci se poznaju junaci.

Naviknutom na borbu, teško mu padaju Danilova duga razmišljanja. On čak izražava strah od mnogog mišljenja. Borbenu pesmu kola, u kojoj se veliča junaštvo, prihvata s oduševljenjem. Najveća vrednost čoveka je njegovo junaštvo, ono je "car zla svakojega" i samo ono može junaku da obezbedi slavu međupotomcima:

  • Blago tome ko dovijeka živi,
  • imao se rašta i roditi!
  • Vječna zublja vječne pomrčine,
  • nit dogori niti svjetlost gubi.

Kad se nađe oči u oči s poturicama, mržnja prema izdajnicima gori u njemu i izbija u kratkim i oštrim aluzijama. A pri rastanku sa kavazima, on šalje veziru fišek baruta kao veličanstvenu i vitešku poruku:

  • Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek,
  • ponesi ga na poklon veziru
  • i kaži mu da je to cijena
  • koje drago glave crnogorske.
Njegove reči kojima slika razliku između Crnogoraca i poturica najlepša su himna crnogorskom junaštvu i najljuća osuda izdaje. Ističući taj odnos između sebe i turskog vezira, on govori:
  • Zar obadva nijesmo hajduci?
  • On je hajduk roblja svezanoga.
  • On je bolji i više ugrabi;
  • ja sam hajduk te gonim hajduke,
  • glasnija je moja hajdučija.

Vuk Mandušić

I u Vuku Mandušiću Njegoš je naslikao tipičnog crnogorskog junaka, u kome se prepliću junaštvo, mahnitost, ćudljivost, tajna ljubav prema udatoj ženi i dečački iskrena ljubav prema dragim stvarima. Od svih crnogorskih junaka on je najbogatiji unutrašnjim protivrečnostima. U toku pregovora s poturicama on smišlja priču o snahi Anđeliji i tom pričom pravi oštre aluzije na jalove razgovore i bezuspešna ubeđivanja. On je za to da se domaće zlo leči borbom, a ne pregovorima. A u tajnoj i tragičnoj ljubavi prema snahi bana Milonjića, on zavidi mrtvom Milonjićevom sinu Andriji: Blago Andri đe je poginuo,

  • divne li ga oči oplakaše,
  • divna li ga usta ožališe!

Selim-vezir

Turski izaslanik Selim-vezir je podmukao čovek, koji u svom pismu vladici Danilu omalovažava Crnogorce. U metaforičnom obraćanju (prenesenom značenju reči) nedvosmisleno naglašava svoje namere.

  1. da ovčica koja ne zanese
  2. svoje runo u grm pokraj puta;
  3. da postrižem što je predugačko,
  4. da odlijem đe je prepunano;
  5. da pregledam u mladeži zube
  6. da se ruža u trn ne izgubi
  7. da ne gine biser u bunište

Ruža je metafora za lepu, stasitu devojku, koju bi on odveo u harem, jer "bunište" (čitaj Crna Gora) nije dostojna takve lepote. Vrhunac njegovog nečovešta iskazan je u stihovima:

  1. i da raji uzdu popritegnem,
  2. e je raja ka ostala marva.

Komentar nije potreban.

Sporedni likovi

Knez Rogan, seoski knez, ugledna starina od osamdeset leta. Serdar Radonja, prekaljeni borac, ima oko pedeset godina. Vojvoda Batrić, nepomirljiv prema Turcima i poturcima. Vojvoda Draško, gorštak koji se igrom slučaja obreo u Veneciji, gde se način života i mišljenja veoma razlikuju od onog na koji je navikao. Njegovi utisci oslikavaju poglede crnogorskih gorštaka na zapadnu kulturu. Hadži-Ali Medović, kadija, predstavnik muslimana. Skender-aga, glas razuma koji pokušava da spreči predstojeće krvoproliće. Ferat Začir, kavazbaša, turski zapovednik.

O pesniku

Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom - Petar i prezimenom - Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. da ga školuje i pripremi za naslednika. Stric je, ranije, za nasljednika spremao Njegoševog brata od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Tradicija je, međutim, bila da vladar Crne Gore bude vladika, pa se i mladi Njegoš spremao za taj poziv. Školu je kratko vreme učio u Boki Kotorskoj, a posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića „Sarajliju“. Njegoš je počeo da piše još kao dečak. To su bile kratke i beznačajne pesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Docnije, 1834., objavio je dve zbirčice pesama, gde ima i nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pesmama u kojima prevladava dubok i smeo misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vijerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pesme pevaju savremena crnogorska junaštva i ispevane su sasvim u duhu narodne poezije. Njegoš je, u vreme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno voleo narodne pesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pesama u pomenutim zbirkama, štampao je docnije i dva kraća speva u istom duhu i razmeru: „Kula Đurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854. je objavljena „Slobodijada“, epski spev u deset pevanja, u kome se slave crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pesme o novim bojevima crnogorskim ispevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umetničko izražavanje i poslednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna dela: Luča mikrokozma, Gorski vijenac i Lažni car Šćepan Mali“.

Gorski vijenac - prepričano - ovde

 

Aluzija

Aluzija je stilska figura koja posredno upućuje (aludira) na neki događaj iz mitologije, neku istorijsku ili političku situaciju, književni lik ili delo. Za njeno razumevanje potrebno je poznavanje određenih činjenica. U "Gorskom vijencu" vladika Danilo u pismu Selim-veziru aludira, pa kaže: Ja se sjećam što si reći htio: Tragovi su mnogi do pećine. To je aluzija na basnu Lav i lisica. Lisica nije htela ući u pećinu kod lava pošto je znala da će je pojesti, jer je videla da tragovi vode do pećine, ali ne vode iz nje.

 

 

 

Jezik i stih:

Njegoš je stvarao kad u nas nije bilo ni književnog jezika ni izgrađenog pesničkog izraza. Zato je morao da sam stvara i jezik i stih. Osnovu njegovog književnog izraza čini narodna pesma, ali je taj izraz u Gorskom vijencu dobio viši umetnički kvalitet. Jasnost Njegoševa stila leži u slikovitom jeziku, koji je obogatio svežim metaforama, simbolima i poređenjima. Upotrebio je deseterački stih narodne pesme. Ali dok je taj stih u našoj epici prilično trom i narativan u Njegoša je duboko emocionalan i književno izgrađen.

 

CONTACT