Dobro došli na sajt tabanovic.comlogo

O piscu:

autorDžek London (John Griffith Chaney) rodio se 12. januara 1876. u Okulendu (San Francisko) kao vanbračni sin V. H. Čenija, putujućeg irskog astrologa i Flore Velman. Oca budući pisac nije video nikad, jer se njegova mati ubrzo udala za farmera Džona Londona iz Pensilvanije. Veoma mlad Džek je upoznao siromaštvo, i , kako sam kaže, nije ni imao detinjstvo. Sa nepunih 18 godina iza sebe je imao sve što može život da pruži kao arena u kojoj vladaju životinjski zakoni: pojesti ili biti pojeden. Bio je radnik u fabrikama, lutalica, pljačkao ostrige u zalivu San Franciska, služio na brodu koji je plovio po južnim morima; išao na sever u potragu za zlatom i sve vreme žudno čitao. Najmilija lektira bili su mu Stivenson i Kipling, koje je smatrao svojim "književnim bogovima". Iskustvo u životnim nedaćama pomoglo mu je u pisanju. Za nekoliko godina Džek London postaje najtraženiji i najplaćeniji američki pisac. Za 40 godina života štampao je 49 knjiga i 20 romana, 20 knjiga pripovedaka, eseja, drama. Kao propagator socijalističkih ideja napisao je "Rat klasa" (1905.), "Revoluciju" (1910.), roman "Gvozdena peta" (1908.) u kome zlokobno predviđa svetski fašizam. Prva njegova knjiga "Sin vuka" (1900.) jednodušno je prihvaćena. Ona je najavila pisca koji obeležava novi vek. Međutim, proslavile su ga novele "Glas divljine" (1903.) i "Beli očnjak" (1905.) Život ovog avanturiste liči na bljesak meteora. Naglo zasvetli, a tako naglo i zgasne. Mnogo novca od prodaje knjiga nije mu pomoglo. Živeo je burno, a bio je vrlo nesrećan čovek. 22. novembra 1916. London je nađen bez svesti. Svi pokušaji lekara da ga vrate u život bili su uzaludni. Ubrzo je umro. Svet je bio obavešten da je uzrok smrti bila uremija, ali istina je brzo izašla na videlo. Ampule morfijuma i komadić papira na kojem je izračunavao smrtnu dozu otkrili su pravi uzrok smrti najčitanijeg američkog proleterskog pisca.

NASLOVNA

 

Orlovi rano lete

 

Aska i vuk

 

Pilipenda

 

Stilske figure

 

Test ličnosti

 

Družina Sinji galeb

 

Družba Pere Kvržice

 

Gorski vijenac

Glas divljine

Autor: Džek London

Književni rod: epika

Književna vrsta: novela

Mesto i vreme radnje: Aljaska poslednjih godina 19. veka.

Tema: Mladi psa Bak otet od ognjišta da bi na Aljasci vukao saonice, otrgne se čovekovoj kontroli i vrati divljini kao vođa jednog čopora vukova.

Ideja (poruka): U životu, bez obzira na nedaće koje nas zadese, nikad ne smemo pasti, jer bićemo iskidani kao psi gubitnici u ovoj priči. Čovek se mora prilagoditi novim uslovima života van uobičajenog kodeksa ponašanja s ciljem da preživi. U divljini vladaju drugi zakoni: oni koji imaju najveću fizičku snagu su gospodari.

Fabula

U velikoj kući u sunčanoj dolini Santa Klare (Kalifornija) živeo je pas Bak (Buck). Ta kuća nazivala se po imenu sudije Milera. Bila je povučena od druma, poluskrivena drvećem. Na velikom imanju vladao je i uživao Bak. Bila je to veličanstvena životinja, snažnih mišića i duge tople dlake.

Zaplet

počinje kad na prevaru jedan pohlepan sluga Baka odvede i proda nekom nepoznatom čoveku. Neznanac ga ukrca u voz i odvede daleko od njegova doma. Baka su ponovno prodali. Njegov novi vlasnik bio je vladin službenik koji je prevozio poštu između udaljenih mesta Aljaske. Tamo je Bak susreo sneg i vrlo niske temperature. Vukao je saonice sa ostalim psima, prevozeći poštu. Budući da je bio hrabar, uspeo je izboriti mesto na čelu zaprege. Tu je naučio prvu i najvažniju lekciju života: nikad ne smeš pasti, jer ćeš biti rastrgnut i uništen. Opet je promenio gospodare. Novi gospodari (Hal, Čarls i Mercedes) nisu bili vešti sa teranjem zaprege sa saonicama, a nerado su prihvatali savete iskusnih ljudi. Mučili su iznurene pse, pa su ih jednog po jednog gubili. U surovosti prema psima posebno se isticao momak Hal. Zaprega se zaustavlja kod Džonove kolibe. Bak je bio iznemogao i nije hteo ustati ni posle mnogih udaraca tojage. Tornton ovo prebijanje nije mogao gledati. Suprotstavio se Halu, koji je na Džona potegao veliki lovački nož, ali Tornton mu ga vešto izbija iz ruke. Zaprega je krenula dalje bez Baka. Nisu marili za Torntonovo upozorenje da je led u ovo doba godine tanak, pa su se utopili u reci zajedno sa psima. Dok su ovaj strašni prizor posmatrali, Džon je rekao: "Jadna, kuco.!" A Bak mu je liznuo ruku. Bak je ostao da živi s Džonom. On je psa čuvao, pazio i negovao, a pas mu je uzvrać ljubav. Jednom zgodom mu je spasio život, izvukavši ga iz vrtloga nabujane reke. Zahvaljujući Baku, Džon je na opkladi zaradio 1600 dolara. Džon i njegovi prijatelji kupili su tim novcem pribor za kopanje zlata. Krenuli su u divljinu u potragu za zlatom. Pronašli su zlato, a za to vreme psi su se odmarali. Bak je na tom mestu osetio glas divljine. Nešto ga je vuklo sve dublje i dublje u šumu. Taj osećaj ga je udaljavao od njegovog najdražeg gospodara Džona. Otišao je u šumu i tamo je upoznao mlađeg vuka. U njemu se probudio nagon za lovom, te je ulovio losa.

Vrhunac radnje

počinje kad logor napadnu Indijanca i ubiju Džona dok je Bak bio u šumi. Kad se Bak vratio i video šta se desilo, napao je Indijance, a ovi su se razbežali od straha.

Rasplet

Bak je bio tužan i sam. Na jezero je stigao čopor vukova i Bak im se nakon kratke borbe pridružio. Vratio se prirodi i bio je potpuno slobodan. Prepričavala se legenda u kojoj su lovci viđali velikog psa-vuka kako sedi uz kolibu na jezeru i tuguje za svojim gospodarom, a potom se ponovo vraća šumi.

Glavni likovi

Pas Bak

Glavni je lik novele "Glas divljine". Događaji su dati iz njegove perspektive, iako narator tumači njegova osećanja i misli čitaocima. Bak je veliki snažan pas širokih prsa i prodornih očiju. Lojalan je i odan prijatelj svom vlasniku sudiji Mileru, i živi aristokratski na ranču u sunčanoj Kaliforniji. Ali on je fizički jak, a njegova dlaka gusta i duga, upravo ono što treba ljudima što traže sreću na ledenom Severu. Pošto je ukraden i odveden, u tuđoj zemlji sa drugačijim pravilima ponašanja, gde vlada zakon tojage i zuba, Bak brzo uči nova pravila Nikad ne smeš pasti, jer ćeš biti iskidan, a samo fizički najsnažniji vladaju. Njegova najupadljivija crta bila je sposobnost da nanjuši vetar i da predoseti noć unapred. Učio je na tuđim i svojim greškama, tako da su u njemu oživeli umrtvljeni nagoni divljine. Ne ustručava se da u borbi za opstanak ubije. On voli ljude koji s njim humano i nežno postupaju. Prema sudiji gajio je otmeno i dostojanstveno prijateljstvo. Ali ljubav, grozničavu i žarku, ljubav koja obožava i koja je ludilo izazvao je u njemu samo Džon Tornton. koji ga neguje i pazi, a Bak mu ljubavlju uzvraća tako što mu jednom spasava život. Međutim, kad Indijanci ubiju Džona, Bak kida poslednju kariku lanca što ga drži s civilizacijom i odaziva se pozivu divljine odakle je njegov daleki predak iskoračio, prilazeći čoveku.

Džon Tornton

Uverljiv je dokaz da postoji nešto dobro i prirodno u odnosu čovek - pas. Tornton je visok, smeđokos čovek, iskusni tragač za zlatom. On staje u zaštitu Baka kojeg besomučno udara Hal i preseca kaiševe. Luda trojka kreće bez Baka, ali led puca i oni zajedno sa psima tonu. Videla se samo velika rupa kako zjapi. Džon i Bak su se pogledali. "Jadna kuco," - rekao je Tornton, a Bak mu je liznuo ruku. Od tad nastaje neizmerna i trajna ljubav između čoveka i psa. Ljubav je obostrana. Tornton štedi i neguje Baka. Pas kasnije spašava Torntona od davljenja u reci. Jasno je da je Bak više partner nego sluga u traganju za zlatom. Ovo međusobno poštovanje glavna je karakteristika Torntonovih odnosa sa životinjama, i životinje mu prirodno – uzvraćaju. Čak i Bak koga zov divljine progoni, strpljivo čeka da donese konačnu odluku. Veza između čoveka i psa slomljena je tek kad Tornton umre, pa i tad Bak jednom godišnje obilazi grob svog najdražeg gospodara.

Idi na vrh straice za nastavak priče!

Fransoa

Bio je strog i zahtevao je trenutnu poslušnost, i zahvaljujući biču ona nije izostajala. Na palubi dok su putovali jedan pas ukrao je nešto Bakove hrane. Fransoov bič kaznio je prestupnika. Od tad Bak ga poštuje. Kad su Baku obolele šape od silne hladnoće, Fransoa mu ih je trljao svake noći po pola sata i žrtvovao je gornji deo sopstvenih mokasina da bi Baku napravio četiri mokasine. Drugi put spasio je Baka od pobesnele Doli, ubivši je sekirom dok je bacajući penu okolo besomučno jurila za Bakom. Naravno, Fransoa je znao udariti i Baka ne samo bičem, nego i drškom.

Hal, Čarls i Mercedes

Mogu biti analizirani u grupi, jer ih pisac kao likove ne razvija više od početnog našeg utiska da su upadljivo slični. Trojka služi kao sredstvo kojim se London ruga efektima civilizacije i naglašava koliko je malo koristi od toga u divljini. Čarls je bio sredovečan, plavokos čovek, slabih i vodnjikavih očiju; brkova snažno uvrnutih naviše, u neskladu sa otromboljenom usnom koju su skrivali. Hal je bio mladić od 19 - 20 godina, sa velikim revolverom i lovačkim nožem o pojasu. To je rečito govorilo o njegovom žutokljunstvu. Mercedes je bila Čarlsova žena, a Halova sestra. Imala je lepo lice i oči, ali je bila razmažena i bespomoćna. Prilikom spremanja za put, trčkarala je tamo-amo i smetala ljudima i zvockla je stalno neke pridike i savete. Niko od njih nema iskustva u divljini i srljaju iz greške u grešku. Kad njihove greške postaju očigledne, umesto da traže izlaz, oni se svađaju. Civilizovan svet bi se smejao, ali bi tolerisao. Nasuprot tome, divljina nema milosti za tri nerazumna Amerikanca, ali ni za pse. Hal, Čarls i Mercedes su slabe ličnosti, a njihova ludost ima nagradu: smrt u ledenim vodama severne reke.

Razgovor o delu

  • Kako se Bak osećao u novoj sredini?
  • Bakov prvi dan na obali Dije bio je kao mora. Svaki sat donosio je novo zaprepaštenje i iznenađenje.
  • Šta je doživeo u prvim susretima s ljudima i psima u novoj sredini?
  • Ljudi i psi nisu gradski. Bili su divljaci i nisu znali drugog zakona do zakona tojage i zuba. Bak je bio svedok užasnom prizoru kad su miroljubivu i dobroćudnu Kudru napali mrzovoljni psi, a ljudi ih rasterali tojagama uz viku i psovku, otkrivajući raskomadano, beživotno Kudrino telo. Tu je Bak naučio prvu lekciju da nikad ne smeš pasti, jer ćeš biti iskidan.
  • Kako se Bak snalazi u različitim situacijama?
  • Kao gradski pas, Bak je u početku jeo sporo dok su drugi psi iz zaprege jeli brzo, a nisu prezali ni od toga da hranu otmu. Brzo se prilagodio novim pravilima ponašanja: jeo je brže i više. Kad je video Pajka, jednog od novih pasa, veštog zabušanta i lopova, kako krade komad slanine dok je Pero bio okrenut leđima, on je sledećeg dana ukrao čitav komad. Uradio je to tako vešto da je umesto njega bio kažnjen Dab, jedan nespretnjaković koga su stalno hvatali.
  • Kako je Tornton postupao sa psima?
  • Drugi ljudi su se starali o svojim psima iz osećanja dužnosti i poslovne nužde; on se starao o svojim kao da su mu rođena deca. Nije nikad zaboravljao ljubazan pozdrav ili veselu reč.
  • Zbog čega je Bak zavoleo ovog na izgled grubog čoveka?
  • Prvo, jer ga je spasio od sigurne smrti. Uz to imao je običaj da grubo obujmi Bakovu glavu i nasloni na svoju, čavrljajući hude reči koje je Bak razumeo kao imena milošte i ljubavi. Bak nije poznavao veće radosti od ovog grubog zagrljaja i zvuka promrmljanih psovki.
  • Kakve je podvige Bak izvršio i kakvu je nagradu doneo gospodaru koga je neizmerno voleo?
  • Jedanput umalo nije zaklao čoveka koji e napao Torntona. Drugi put ga je spasio iz pobesnele reke, rizikujući da se i sam udavi. Međutim, ono po čemu će kružiti priče, bila je opklada Torntona da će njegov pas povući 1000 funti (pola tone) tereta sa zaleđenim sankama. Bak je osetio da mora nešto dobro da uradi za svog voljenog gospodara i uz vanredne napore izvršio je zadatak i tako Torntonu doneo 1600 dolara.
  • Koja se iskonska životinjska crta ispoljila u Bakovoj prirodi u uslovima slobodnog života?
  • "Silna iskonska zver živela je snažno u Baku i pod žestokim okolnostima skitačkog života ona je rasla sve više i više. No taj porast bio je potajan. Njegovo novorođeno lukavstvo dalo mu je uravnoteženost i vladanje sobom."

Osvrt na novelu

Glas divljine je, bez sumnje, najbolje delo Džeka Londona. Ono se odlikuje zadivljujućom jednostavnošću zapleta i radnje. To je uzbudljiva i zanimljiva priča o čovekovom jadu, u određenom vremenskom i ekonomskom trenutku, vremenu zlatne groznice u SAD, krajem 19-og veka. Knjiga nam slikovito predočava pobude, obmane i žudnje hiljada siromašnih koji su pohrlili na Sever, nadajući se spasu iz bede i gladi, a našli su samo surovost i smrt. Priča o psu koji udobnost svakodnevnog života menja za surove uslove hladnog Severa, istovremeno je i priča o ljudima koji su takođe, toplinu doma zamenili za smrzavanje na Aljasci, ali uz vidnu razliku: oni su tamo pošli dragovoljno, a pas Bak bio je na to prisiljen. Priča o Bakovom vraćanju divljini, ali tek pošto je nestalo ljubavi, pogibijom Džona Torntona, može da se protumači i kao simbolična slika čistih ideja koje su zaokupljale Džeka Londona i njegove savremenike. Činjenica što Bak, kao vođa čopora, uništava pred sobom sve tragove civilizacije, može se shvatiti kao izraz Londonovih uverenja da civilizaciju ovakvu kakva je, valja uništavati da bi se stvorila iznova. Svaki čovek, svaki mladi naraštaj, žudi za jednostavnošću i čistotom divlje prirode, i bar jednom je zaželeo da iz osnova prestroji ovaj svet da bi ga učinio lepšim.

Jezičko-stilska sredstva

Džek London zanimljivo i tečno pripoveda: njegova rečenica je bogata epitetima, a vrlo često koristi poređenje i personifikaciju. Epiteti: (crnooki vrag; nakostrešene dlake; zapenušanih usta; ludačkog sjaja u zakrvavljenim očima; nakrcanog, nagomilanog besa; dvodnevnim i dvonoćnim gnevom). Epiteti, poređenja i personifikacije: Duvao je hladan vetar koji ga je probijao do kostiju i ujedao ga za ranjeni hrabat kao zub otrovnice; mišići su mu očvrsli kao železo; vetar koji je sekao kao nož; njene podivljale vode prkosile su mrazu Epiteti su podvučeni!

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

  CONTACT