Lektira

Bela Griva

Autor: Rene Gijo

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Tema: Ovo je priča o dirljivoj ljubavi između siromašnog dečaka i divljeg konja

Mesto radnje: Francuska, nedaleko od reke Rone, kraj jedne močvare u blizini grada Arla.

Poruka: Ja bih ovde rekao onu biblijsku: "Bogu se najbolje moli, onaj ko sva njegova stvorenja voli". Glavna ideja je u tome da ljudi nikako ne treba da zlostavljaju životinje, nego da se prema njima s ljubavlju ophode, pa će ta ljubav neizmerno biti uzvraćena.

Fabula

Dvanaestogodišnji dečak Folko sanjari da postane gardijan, čovek koji kroti divlje konje. Međutim, njegov deda Euzebio želi da Folko bude ribar kao i on. Jednog dana, dok je u crvotočnom čamcu krstario svojom močvarom, Folko se zadrža duže nego obično. Uputio se prema kopnu gde je često viđao krda divljih konja. U smiraj dana, iza žbunja, ugledao je divno belo ždrebe. Pogledi su im se sreli. Dečak mu se obratio toplim umiljatim glasom. Dao mu je ime Bela Griva i tako mu se obraćao. Ždrebe, kao da je razumelo, nije se uplašilo. Gledali su se tako neko vreme, a onda se oglasila bela kobila, i ždrebe je otrčalo prema majci. Folko nije znao da se iza njega kriju dva čergara, konjokradice, koji su čekali da se dečak udalji, pa da stupe u akciju. Posle duge borbe, kobila je bila savladana. Bela Griva je, takođe, bio zarobljen, ali je ostao u žbunju. Folko ga je pronašao. Hteo je pomoći, ali ždrebe je posle iskustva sa čergarima bilo nepoverljivo prema ljudima. Ipak se nekako samo oslobodilo veza i odjurilo u sumaglicu za mirisom majke.

Ovu pustolovinu Folko je ispričao mlađem bratu i starom gardijanu Antoniu. On je dečakov prijatelj. U mladosti glasoviti krotitelj divljih konja, sad kao starac, bez dečakove pomoći ne može ni da se popne na konja , niti da siđe. Njih dvojica su sledećeg jutra pošli da traže Belu Grivu. Kad su došli do šumarka, konj pod njima je zarzao i Bela Griva se odazvao. Kad se približio, i starac i dečak su se divili njegovoj lepoti. Antonio je zaključio da će Bela Griva biti vođa krda.

Prolazila su godišnja doba. Da bi udovoljio dedi, Folko je sa ribarima išao u ribolov, ali i tamo je slobodno vreme provodio u razgovoru o konjima. Od gazde sazna da neki konji imaju "bubice u glavi", to jest, da žele da se osamostale, pa napuštaju krdo.

Kada se sezona ribolova završila, Folko se vratio na majur u dedovu kolibu kraj močvare. Već sledećeg dana u ranu zoru, dečak se uputio ka močvari, ne sluteći da je Antonio sa grupom mladih gardijana pošao da uhvate Belu Grivu. I skoro su bili uspeli, ali posle dugotrajne borbe poslednjim atomima snage Bela Griva je uspeo da se otrgne i pobegne u divljinu.

Narednog jutra Folko je morao poći u ribolov, ali se nadao da će imati sreće i da će dosta vremena ostati da potraži Belu Grivu. Tako je i bilo. Pred njim se iznenada pojavio Bela Griva. Bio je prijateljski raspoložen. Međutim, baš tad naiđe gazda manade sa gardijanima i ponovo nasrnuše na Belu Grivu. Ždrebac se nije uplašio i nije bežao. Jurnuo je na gazdinu kobilu i oborio ih. Gardijani su pritekli u pomoć, a ljutiti gazda reče: - Tu prokletu životinju... dajem onom ko je hoće!... Folko ga je čuo. Stidljivo je prišao i rekao: "Čak i meni". Gazda je s visine posmatrao ovo bosonogo dete u iskrpljenom odelu, raspitao se ko je. Dok su se gardijani smejali, gzda reče: "U redu! Čak i tebi, mali, dajem toga konja, ali ako ga uhvatiš." Folko je ostao zamišljen. Gazda manade mu se narugao, ali je dao reč pred gardijanima da će Bela Griva biti njegov ako ga uhvati. Folko je privezao čun i po tragu pošao za konjem. Kad ga je ugledao, pozvao ga je: "Bela Grivo!" Konj je naćulio uši, a Folko je bacio laso. Pojurio je, vukući dečaka za sobom kroz blato močvare. Konj se napokon zaustavi i pogleda. Sa blatnjavog lica dečaka svetlucale su oči pune prijateljstva. Folko ustade i lagano priđe konju. Obavi ruku ždrepcu oko vrata i provuče je kroz grivu. Beli obraz pastuva dodirivao je crni obraz dečaka. Prvi put je Bela Griva dopustio dečaku da ga miluje. - Hajde, Bela Grivo!... Hajde! Folko nije morao da ga drži, jer ga je Bela Griva poslušno pratio. Išli su rame uz rame uskom stazom po ivici močvare koja je vodila na majur. Folko je vodio Belu Grivu svojoj kući. Mlađi Folkov brat silno se obradovao. Deda je bio nepoverljiv. No, sve što je lepo kratko traje. Bela Griva je čuo njisku konja iz svog divljeg krda i, ostavljajući dečake, jurnuo u divljinu.

Dugo su dečaci tugovali za odbeglim konjem. Stiglo je i proleće, vreme kad se na manadi vodi bitka za vođu krda. Bela Griva je lako izašao na kraj sa starijim pastuvima. Najžešći otpor pružio mu je mladi pastuv crne grive. Posle iscrpljujuće borbe, Bela Griva je izašao kao pobednik. Krdo ga je priznalo za vođu. Ranjenih nogu došao je pred Folkovu kolibu i zarzao. Dečak je bio neopisivo srećan kad je ugledao svog ljubimca. Bela Griva je sam ušao u obor, a Folko nije ni pokušao da zatvori vrata. Dečaci su konju isprali rane, hranili ga i milovali. Međutim, Folko je sanjario da uzjaše divljeg pastuva. Posle nekoliko nedelja to je i pokušao. Izabrao je trenutak kad se sam sa konjem našao u ograđenom prostoru. Bela Griva je dopustio da mu dečak prebaci konopac preko njuške, ali kad se Folko popeo na njegove bokove i uhvatio ga za grivu, u pastuvu se javi glas divljine i on dečaka sturi sa svojih leđa. Prošle su dve nedelje, a dečak je bio tužan, jer nije video Belu Grivu. Jednog dana ugledao je krdo, ali na čelu nije bio njegov prijatelj. Ispred krda je stajao lep konj crne grive. Šta se zbilo sa Belom Grivom? Nekoliko dana potom Folko je sa Antonijem otišao na svečanost u Arl. Boravili su u kući Antonijevog prijatelja Đuzepea. Tu doznaše da je Đuzepe oduzeo od čergara kobilu Ritu, majku Bele Grive. Jedne večeri u cirkusu prisustvovali su sceni kroćenja divljih konja. Folko je bio iznenađen, jer je mladi pastuv bele grive mnogo ličio na njegovog ljubimca. Obradovao se kad je ustanovio da to nije Bela Griva. Na večeri Antonio čuje da će gazda manade cirkusu prodati neukrotivog Belu Grivu. Antonio je gazdu podsetio na obećanje koje je dao Folku, a gazda se samo grohotom nasmejao. Antonio je pohitao da o tome obavesti Folka, ali on nije bio u kolibi. Tražio je Belu Grivu. Napokon ga je spazio, no videli su ga i gardijani na čelu sa gazdom manade. Bela Griva se sakrio u šikaru, ali su gardijani zapalili trsku da ga isteraju. Dunuo je vetar, pa je požar bio svoj gospodar. Folko je skočio kroz vatreni obruč da spasi svog prijatelja. Najzad su se ponovo sreli. Bela Griva je bio uplašen, ali je dopustio da ga dečak uzjaše. Izleteli su iz zapaljene šikare. Gardijani su ih progonili. Na izmaku snage Bela Griva jurnu ka obali Rone. - Sad je naš!, povikaše gonioci. Ravna površina reke podsećala je Belu Grivu na plodne pašnjake. On sa dečakom skoči u vodu i poče da pliva, ali matica ih uhvati i ponese ka moru. Uzalud su gardijani, pa čak i gazda, koji se beše pokajao, dozivali konja i dečaka da se vrate. Ali, dečak je bio daleko, izgubljen u šumu valova. Ljudi sa obale videli su samo jednu belu mrlju: glavu konja, koji je još plivao, i obraz dečaka priljubljenog uz obraz konja. A ta mrlja nestade u vrtlogu talasa. Folko je osećao kako tone u neku blagu, prijatnu obamrlost, kao da pada u san. Zatvori oči. Išao je lagano, kao u snu, sa svojim prijateljem Belom Grivom, koji ga više nikad neće napustiti. Tako se završava ova tužna priča o velikom prijateljstvu i ljubavi između kojna i dečaka.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

O piscu

Rene Gijo (fr. René Guillot) je bio francuski pisac za decu. Rođen je u selu Kurkuri, 1. januar 1900. u siromašnoj seljačkoj porodici. Uprkos tome studira matematiku na Univerzitetu u Bordou. Bavio se novinarstvom i zahvaljujući toj profesiji dobio je posao u Dakru u Senegalu gde je živeo sa suprugom i sinom. Dobro je poznavao životinje. U mnoštvu njegovih knjiga ističu se „Kralj mačaka“, „Bela Griva“, „Sirga, kraljica afričke džungle“ i dr. Godine 1964. je dobio književnu nagradu „Hans Kristijan Andersen“. Umro je u Parizu 1969. godine. Prema njegovim knjigama snimljeno je nekoliko filmova.