tabanovic.comtabanovic.com

Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove

Pričam Ti priču

Beg od kuće

Autor: Petar Jokič

Draga, deco, kako vam je već poznato iz romana za decu, mnogi dečaci, pa čak i devojčice beže od kuće. Setite se Tom Sojera iz romana Mark Tvena "Pustolovine Tom Sojera", ili dečaka i devojčice Lunje iz Ćopićevog romana "Orlovi rano lete". Od kuće se odmeću i dečaci iz Nušićevog romana "Hajduci". Slično postupaju i "Dečaci Pavlove ulice" Ferenca Molnara.

Naravno, odmah da vam kažem ništa od navedenog nije uticalo na moje prvo bekstvo od kuće, jer ja to nisam ni čitao. Elem, dogodilo se nešto drugo. Imao sam strogog, staromodnog oca, a on vojnički opasač. Tim opasačem samo jedanput me udario. Ne da nije hteo više, nego sam ja bio brži od njega, a imao sam i mnogo dobru baku, koja bi tad stala ispred njega, a ja iza nje kao pile iza kvočke.

- Zlikovče, ne diraj dete! - rekla bi ona ljutito.

Otac je mnogo poštovao svoju majku, i odmah bi ustuknuo. Međutim, jednom me tako izgrdio što sam bez pitanja iz Tabanovića pre podne sa fudbalerima Torpeda otišao u Radalj, a vratio se tek u sumrak. Bio sam šesti razre osmoljetke, vreme kad dudovi zru.

Dugo te noći nisam zaspao, razmišljajući šta da radim. Odlučim da pobegnem od roditelja i odem u Srem da služim kod nekog gazde. Ujutro poranim, lepo sunčano vreme. Ne idem glavnom cestom, nego preko njiva i pašnjaka prema Šapcu. Sunce odskočilo, ja gladan i žedan. U tuđim baštama nađem leje mladog belog i crnog luka. Oljuštim luk prstima, jedem, malo se mrštim, al' ne dam suzi da iz oka kane. Hrabro i odlučno, korak, po korak, stignem u Šabac, a ne idem u grad, nego opet preko njiva i vašarišta do železničkog mosta. Rampa suštena, al' šta dete zna o rampama. Dođem do pola mosta kad eto klopara i pišti voz. Stisnem se uz gvozdene lukove i ćutim, a voz se otegao k'o za inat nikako da prođe. Napokon, on prođe, ja nastavim. Klenak. U dvorištima skromnih kuća deca se igraju. Pomislim: "Kako su ovi srećni, a ja nesrećan". Od Klenka prema Platičevu dug put bez kuća, samo se njive zelene. Tu i tamo poneki paor i paorka nešto čeprkaju u njivama. Kraj širokog druma poneko stablo. Stanem kraj jednog duda i najedem se sočnih belih dudinja. To mi da snage da nastavim dalje. Stignem u Platičevo. Na ulazu putevi se račvaju. Opredelim se za levo, valjda što sam levak. Ulica se otegla. Prolaze ludi i žene, a niko ne pita: "Kud ideš, mali"? Valjda je to normalno da deca idu sama. Pređem prugu, a ulica još duža. Ispred poneke kuće do ulice tezga sa mladim lukom, zelenom salatom i krastavcima. Piše i cena, ali to mene ne zanima, dinara nemam, a već sam se najeo besplatno luka i dudinja. Od Platičeva do Jarka opet pukao put. Samo se zelene njive i poneki seljak sag'o se do zemlje i ... Stignem u Jarak, sunce već odavno prešlo zenit. Razgledam. Čudno neko selo: dvorišta optočena zidanim ogradama da ih ni Markov Šarac ne može preskočiti. Stanem. Ovde bih mogao služiti. No, ne vidim nikog ispred dvorišta. Koga da pitam? Onda shvatim da nije trebalo bežati od svoje kuće. Okrenem se, pa natrag istim tragom. Kad dođem u Šabac, ne pada mi napamet da idem preko njiva, već se počelo smračivati. Ali nije to k'o danas. Od Šapca do Tabanovića s desne strane rasteglo se "Mačvino" imanje, a s leve strane trči, pa trči tek neka sirotinjska kučica doseljenika iz Azbukovice i Jadra. Na ulasku u Tabanović me uhvati mrak. Nebo rasulo đinjuve zvezda, al' mesec se sakrio. Put neravan makadam, a elektične struje nije bilo ni u kućama, a kamoli, kao danas uličnog osvetljenja. Normalan svet već otišao na počinak, samo u kući Boška Živanovića blješti petrolejka. On i čika-Beli Vasić igraju tablića. Ko izgubi, ljubi pobednika u taban. Za drugim, većim stolom momci i devojke iz susedstva igraju remija. Skupim se da me neko ne vidi i ušunjam se u svoje dvorište, al' ne idem u kuću, nego tražim mesto pod senjakom da prespavam. Jadna majka, kao da ima šesto čulo, posle nekoliko minuta, ne vidi me, ali zove: "Sine, pusti onog zlikovca, dođi u kuću, ili bar nešto jedi!" Ostavlja šerpicu prebranca i komad hleba nedaleko od mene i odlazi. Suze joj video nisam, al' znam da je plakala. Uzeo sam šerpicu s prebrancem i tako slatko jeo da se to rečima ne može iskazati. Posle pola sata, ušunjao sam se u kuću. U polumraku sam video majku na krevetu, njen raodostan osmeh na licu i čuo očevo duboko disanje uz ono puuh. Tad sam zaključio: nema ništa bolje od roditeljskog doma i ljubavi.

 

Pred bistom narodnog heroja

 

Pričam ti priču: Radivoj

 

Milivoj i Slavka

 

Jedno lepo sećanje

 

Čiča Nikola

 

 

CONTACT