Dobro došli na sajt tabanovic.comlogo

Sofokle - Antigona

 

Euripid - Elektra

 

Eshil - Okovani Prometej

 

Stilske figure

 

 

Najlepše ljubavne pesme

 

Orlovi rano lete

 

Fonetika

 

Glasovne promene

 

Glagolski vid i rod

 

Test ličnosti

Recital o Svetom Savi

 

Autor: Petar Jokić, nastavnik

 

Hor: Svetosavska himna

Rastko

Prvi glas:

Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima. Kad mu je bilo 15 godina, otac mu odeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio upravljanju; a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene, mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu. Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete Gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru.

Drugi glas:

Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton. Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naći, te se konačno zabrinuti roditelji dosete da je mogao odbeći sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i žalost.

Hor: Ko udara tako pozno

Свети Сава

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира

На капији затвореној светогорског манастира?

"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,

Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,

Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге

- Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,

Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,

И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.

Отвор'те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,

И примите царског сина ко најмлађег свога брата".

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну

И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

А на прагу храма светог, где се Божје име слави,

Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,

И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

Високо му бледо чело, помршене густе власи,

Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,

А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".

* * *

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,

- Векови су прохујали и многи ће јоште проћи

- Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,

jер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate. Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo.

Četvrti glas:

Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere i ko zna šta bi bio da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra će se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule.

Peti glas:

Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskom odelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i nejgova pratnja briznu u plač. No Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svoje svetovno odelo i odstrižene vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju. Nije dugo prošlo, a po Svetoj Gori se raščuje da je sin srpskog vladara došao da živi međuisposnicima, a svako je želeo da ga vidi. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i čiji je Sava, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha.

Prvi glas:

Roditelji pak Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se na kraju pomirili s time, verujući da je to Božja volja. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao.

Drugi glas:

Sava je sve te novce delio manastirima i pustinjacima. Jednom zamoli svog igumana da obiđe sve manastire i pustinjake po Svetoj Gori, i kad dobi dozvolu, obiđe ih sve, idući bos. Kada se vratio u manastir, Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici, ali mu iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom, a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Svaku noć, do neko doba, molio se Bogu i metanisao, a uoči nedelje, provodio je na molitvi dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos i zimi i leti, a od takvog hodanja koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ići po najoštrijem kamenju. Sava je postao ugled svim kaluđerima i isposnicima svetogorskim.

Treći glas:

Posle nekoliko godina i Savin otac, Stefan Nemanja, se zakaluđeri u Studenici i dođe svome sinu u Svetu Goru. Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, deleći milostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno zgodno mesto gde je bio jedan porušeni manstir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Zig.

Četvrti glas:

Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog , podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše. Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše prirodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo u njemu živeti. No, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa umro. U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi, te uskoro Hilandar postade kao neka duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje. Tu je Sava sastavio pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod imenom Tipik svetog Save.

Hor (po slobodnom izboru)

Idi na vrh stranice za nastavak!

Peti glas:

U Svetoj Gori napisao je Sava i žitije svoga oca, prepodobnog Simeona. U to vreme u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Vukan je ustao na svoga brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja opustela, te zavladala velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu Goru, i zamoli ga da pohita i dođe u Srbiju, i donese telo očevo, ne bili nad mrtvim očevim telom izmirio braću. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiču. Za to vreme Sava je već bio postao arhimandrit. Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu Goru, ali ga događaji zadržaše, te se prilično zadrža u Srbiji. U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Strez nije hteo ni da čuje te mu Sava naposletku reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti". manastir

Prvi glas:

Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo. Za vreme svog boravka u Srbiji Sava je nastojao da se podižu crkve, uređivao je službu u crkvama, po ugledu na službe u Svetoj Gori, uvodio je lepe običaje, a štetne iskorenjivao.

Narator 1:

Radi, pa ćeš imati

Sveti Sava putujući dođe u jedno selo, gde je, po svome običaju, poučavao narod. Pa će tako u razgovoru reći: Sv. Sava: "Vala, ove godine biće velika nerodica, – rodiće, ama će grad sve satrti."

Narator 1:

I Sveti Sava ode dalje. Sad neki seljaci stanu razmišljati u sebi:

Seljak 1:

"Kad nam svetitelj reče, da će biti nerodica, nećemo ništa ni sijati. A i zašto bi sijali i mučili se, kad nećemo nikakve vajde viđeti, a ono sjemena nek nam se bar u nevolji nađe.

Seljak 2:

"A drugi će opet: "Božja je volja! Pa i ako bude nerodice, Bog je tako naredio. Mi ćemo zasijati k'a i dosle, pa što Bog da".

Narator 1:

I zaista te godine pade veliki grad i satra mnoge usjeve. Oni, koji su bili zasijali k'a i dosle, – bogme, grad satr'o veliki dio, ali ovdje malo, ondje malo, ele, oni saberu toliko, da se mogu prehraniti dok stasa novi rod. A onima, što nijesu ništa zasijali, teklo nešto stare hrane, al' ne doteklo; te tako ostaše bez igdje išta.

Narator 2:

Sveti Sava kazuje šta valja, a šta ne valja raditi u petak

Putovao jednog petka Sveti Sava. Idući tako, umoran, navrati se u jednu kuću, te će zamoliti malo vode. Domaćica će mu nato odgovori da malo pričeka.

Seljanka:

"Pečem ljebac danas, pa pričekaj malo, sad će lepinja biti gotova!"

Narator 2:

I domalo ona izvadi vruću lepinju i dade Svetom Savi, koji se malo okrijepi. Kad se u drugom selu od hoda umorio, uđe u neku kuću, te zamoli vode. Domaćica je baš toga dana prala rublje, te zagrabi tikvom one prljave sapunice i dade Svetom Savi. Ovaj popi ništa ne govoreći, ali je svaku onu ženu prokleo, koja god u petak pere rublje, a blagoslovio onu koja mijesi i peče ljeb.

Narator 1:

Sveti Sava, orač i tkalja

U staro vreme ljudi nisu ovako orali, niti su žene ovako tkale, kao danas. Ljudi su orali sve s jednoga kraja, tj. isterivali brazdu do na kraj njive, pa vraćali volove, obarali ralicu i vukući je preko neuzorane njive, vraćali se opet na isti kraj. Žene su tkale sve s jednog kraja, tj. proturale čunak kroz zev, pa prekidale žicu, menjale zev (ukrštale ga) i opet se vraćale na isti kraj.

Narator 2:

Kad je sveti Sava putovao po narodu, učeći ga, njemu se ta radnja, i kod orača i kod tkalja, nije svidela. Zato pouči orača kako da ore s obe strane, a i tkalju pouči kako će da tka s obe strane, a da ne prekida žicu. Oni mu zahvale na pokazivanju, a on ode dalje. Posle nekog vremena, sveti Sava, prerušen, navrati se u isto mesto i zateče onog istog orača gde ore s obe strane.

Sveti Sava:

"A ko ti pokaza, brate, te tako oreš s obadve strane?"

Orač:

"Jedan čovek, Bog da ga živi, prođe ovuda, pre nekog vremena, pa mi pokaza."

Narator 1:

Posle ovoga sveti Sava otide onoj istoj tkalji i upita je:

Sveti Sava:

"A ko ti, snašo, pokaza, da tako tkaš, s obadve strane?"

Tkalja:

"A ko da mi kaže? Sama žena rlica; ovo sam izrilala (izumela)", odgovori tkalja ponosito.

Narator 2:

Sveti Sava, posle ovoga, rekne oraču:

Sveti Sava:

"Da Bog da, što za dan uradiš, za godinu ti bilo dosta za jelo!"

Narator 2:

A tkalji rekne:

Sveti Sava:

"Da Bo da što za godinu uradila, pod mišku ponela!"

Narator 2:

I kako je rekao sveti Sava, tako i osta.

Sveti Sava i đaci

Sveti Sava bio je i učitelj. Jednom njegovom đaku, jedan put, nestane zastrug meda. Da bi pronašao kradljivca Sveti Sava uzvikne glasno svojim đacima:

Sveti Sava:

"Ko je ukrao med pašće mu danas pčela na kapu".

Narator 1:

Kad su đaci posle izašli na ručak, onaj što je ukrao med neprestano je pazio da mu pčela ne padne na kapu, i tako je u krađi uhvaćen.

Drugi glas:

Posle toga Sava se vrati u Svetu Goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu, jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proizvedu za arhiepiskopa. Sava se u početku opirao, ali na kraju pristade, jer je to bila zgodna prilika, i tako je Sava uspeo da srpska crkva postane autokefalna, tj. nezavisna. Bilo je to 1219. godine.

Treći glas:

Pri povratku u Srbiju, Sava, sada kao arhiepiskop, svrati opet u Svetu Goru, još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći, i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se sa tugom od svoje omiljene Svete Gore, on sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika, da ih posveti za episkope. Došavši u Srbiju, Sava, u dogovoru sa Stevanom i vlastelom, razdeli Srbiju na dvanaest eparhija i ustanovi episkopske stolice, a za arhiepiskopiju odredi Žiču. U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate protopope; prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode red.

Četvrti glas:

U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, te svečare uputio u domove, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave. Kad je uveo red, Sava uoči Spasovdana, 1220. godine, sazove sabor kod Žiče, pa tad tronoše Žiču i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaže i venča kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski. Posle svega ovoga, krene Sava u "kanonsku vizitaciju" po celoj državi i svuda je učio, upućivao i jeretike (bogumile) obraćao u pravoslavlje.

Peti glas:

Posle nekog vremena, krene na Srbiju ugarski kralj Andrija, sa velikom vojskom. Sava ode k njemu da ga odgovori od rata, a kralj mu reče: "Kad si svetitelj, učini kakvo čudo, pa ću ti poverovati i poslušati". Sava se pomoli Bogu, te usred najžešće vrućine pade krupan grad, od kojeg i ugarska vojska nastrada; i kralj videvši to čudo, vrati se natrag.

Hor (po slobodnom izboru)

Narator 1Učenicima, gostima i nastavnicima želimo puno uspeha u radu i učenju!
  CONTACT