tabanovic.comtabanovic.com

Dobro došli na sajt za lektiru, gramatiku, testove, horoskop i snove

Lektira

Pilipenda

tabanovic.com

Autor: Simo Matavulj

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Tema: Pripovetka gogovori o stradanju pravednika, Pilipa Bakline, čoveka koji više voli dušu od stomaka. To je priča o čoveku koji nije hteo izneveriti svoju veru ni po cenu opstanka

Ideja: Poruka može da bude i ona narodna: "...nemoj, sine, izgubiti duše; bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogr´ješiti dušu".

Mesto i vreme radnje: To je bilo zimi godine 1843. Zbog neobično slabe ljetine, još s jeseni, zavlada glad po gornjoj Dalmaciji. Pred Božić malo koja kuća imađaše nješto žita, a zbog slabog saobraćaja u ono vrijeme, žito je sporo dolazilo s mora u gradove, a bezdušni trgovci udariše prevelike cijene; u selu Kričke.

Analiza pripovetke:

Selo K. je naseljeno samo pravoslavcima, od kojih su se neki već upisali u „carsku vjeru“, odnosno, postali unijati (grkokatolici). U centru sela se nalazi mala pravoslavna crkva, dok se ogromna unijatska gradi na kraju sela. Zima je i vlada glad među stanovništvom, zbog izuzetno slabe letine. Sreska vlast deli žito narodu. Katolici dobijaju na poček (otplaćuju nakon nove letine), dok pravoslavci dobijaju na poklon, pod uslovom da postanu unijati. Pilip „čiji benevreci bjehu sama zakrpa“, ne sme da stavi dve pregršti, većma crna nego žuta kukuruzna brašna, u kotao za kačamak, jer će idućeg obroka ostati bez hrane. Od malo brašna Pilipenda i njegova žena skuvali su kačamak. Prizor njihovog jedenja je ono što je potresno. Zavisnost od pregršti brašna i udaljavanje dvoje ljudi pri jelu podstiče misao o čudovišnosti gole, ljudske egzistencije. Pošto se prekrstiše, počeše polako, oprezno žvakati, odmeravajući, nesvesno, brzo i krišom, jedno drugom zalogaje. To nesvesno i potajno odmeravanje predstavlja sam užas ljudskog trpljenja, gde se plemenitost gubi u unutrašnjosti drvene posude kačamaka, više prazne nego pune. U gladi čovek gubi svoj lik. Ta glad je oličena u liku strahovite utvare, koja davi narod Petrovog polja, koje se crni na suhomrazici. Sama ravan Petrovog polja, sva gola od bure i suhomrazice, postala je ružna i crna, neugodna sama za sebe, pa i zbog hladnoće, gladi, i nesreće, koja bije ljude. Matavuljev Pilipenda nije očajnik u pejzažu. On je samo nemoćan pred socijalnom nesrećom, ali nije očajnik u golotinji Petrovog polja. Njegov gnev je gnev čoveka koji je došao u procep između gladi i časti. Rešio je da sačuva čast, i time se iskazao kao čovek visokih moralnih vrednosti. Vera je za njega oznaka narodnosti, i on nagonski oseća da je nametanje carske vere samo još jedan način više za nacionalno porobljavanje i ugnjetavanje, koje se sprovodi nad ljudima njegovog kraja. On i njegova sitna, ružna žena Jela sakupili su dva bremna smrekinih panjeva i nekoliko grabovih cepanica da u gradu prodaju. Iamaju još dve kokoške, petla i magarca. Za to malo drva jedva mogu kupiti nešto brašna, a Jela nema povezače, pa jadikuje jer gologlava ne može u crkvu.

Jadni ti smo, šta ćemo? Za ovo nećeš uzeti ni pet šestica, koliko treba za brašno, a ja gologlava ne mogu na pričešće, te će se reći da smo se i mi upisali!

Pilipenda pusti glas, koji je nalikovao na režanje ljuta psa, pa izbuljivši krvave oči na ženu, zapita kroz zube:

A hoćeš li da se upišemo u tu... tu... vjeru?

Sačuvaj Gospode! - reče Jela ustuknuvši i prekrstivši se.

Onda Pilipenda uđe u magareći pregradak i donese najbolju kokoš. Jela, užasnuta, viknu:

Ma zar Pirgu? Hoćeš da prodaš Pirgu?

Pilipenda samo reče: "E, ja!" - pa dohvata dugački štap i pođe za magarcem. Dok putuju prema gradu, Pilipenda toplim rečima teši Pirgu: "Ej, moja Pirgo, žao mi te, ali mi je žalije sebe! Oplakaće te Jela, lje!" Zatim se obraća BOGU. On se obraća Hristu, „Bogo moj“, naglašavajući svoju nepokolebljivost i istrajnost duha u toj prisvojnoj zamenici „moj“. On ide za magarcem s tovarom drva i razgovara s Bogom kao sa nekim od svojih seljaka: „Bogo moj, zašto Ti šalješ glad na ljude, kad je meni jadnom težaku, žao i stoke kad gladuje!? I zašto baš šalješ bijedu na nas težake, koji Te više slavimo nego lacmani, siti i objesni?!” Pilipenda žali i magarca Kurijela, i kokoš Pirgu, koju mora da proda, da bi Jela kupila maramu, jer gologlava ne može na pričest, i sebe i ona sela na rubovima Petrova polja. U njeko doba Pilipenda ču iza sebe tutanj koraka; uporedi se i pođe s njim Jovan Kljako. Bješe to živolazan starčić, koji je prije dvadeset i pet godina učestvovao u šibeničkoj buni protiv vladike Kraljevića, kad ono htjede da pounijati pravoslavne Dalmatince, a sad Kljako, pod starost, ipak prevjeri! Nazva boga Pilipendi i dodade: A, jadan Pilipenda, smrznu li se?

Valaj da hoću da se ukočanjim ovđe, nasred puta, ne bih zažalio!

A jadan, a što ti... a što se ti ne bi upisao? Pilipenda odvrati: Valaj, neću, pa sad crkao od gladi! A nećete dugo ni vi svi, pa da vam je car poklonio cijelo Petrovo Polje! Kljaku i drugovima mu Pilipenda bješe živi, oličeni prijekor... Izmenjaše još nekoliko rečenica, pa Pilipenda pljunu u pravcu Kljake. Njega nije mogla da uplaši ni strahovita avet gladi, ali udarac namenjen Jovanu Kljaku, koji ga nagovara da se pounijati, a dosuđen nedužnom magarcu, izmamljuje mu suze. Udario je svog pomagača u borbi za opstanak, a želeo je da iskali svoj gnev na Kljaku, koji je preverio.

Razgovor o pripoveci

1. O čemu govori ova pripovetka? O Pilipu Baklini, čoveku koji i u najvećim iskušenjima kao što je borba za goli život, neće da se odrekne svoje vere i nacije; govori o teškom životu siromašnog srpskog pravoslavnog seljaka, koji ne želi preći u drugu veru, iako bi mu to pomoglo da lakše prebrodi tešku ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi.

2. Kako žive Pilipenda i njegova žena Jela? Siromašno, žive u jednoj trošnoj kući pokrivenom slamom, imaju dve kokoške,petal i magarca. "Tako izgledahu kao dva kipa, koji oličavaju glad i nemoć!"

3. Zašto jedno drugom mere zalogaje dok jedu kačamak? U gladi čovek gubi svoj lik

4. Ko na scenu stupa kad je ceo kraj je zahvatila ljuta glad? Sreska vlast

5. Kako? Deli žito narodu. Katolici dobijaju na poček (otplaćuju nakon nove letine), dok pravoslavci dobijaju na poklon, pod uslovom da postanu unijati.

6. Ko je sve prešao u "carsku veru"? To učiniše kapitan, ađunto, čauš (seoski knez, zamjenik mu i raznosač službenih listova) i još sedam-osam domaćina. To se zvalo: "upisati se u carsku vjeru!"

7. Zašto je Pilipenda "živi prijekor" svojim sunarodnicima? Zato što Pilipenda i po cenu fizičkog nestanka ne želi da preveri, zato jer pokazuje da je moguće istrajnošću odupreti se i sačuvati vlastiti identitet.

8. Ko naročito ubeđuje Pilipendu da pređe u "carsku veru"? Meštanin, unijat Jovan Kljako

9. Kako reaguje Pilipenda? Odbija, i u besu udari štapom magarca Kurijela.

10. Zašto posle toga Pilipenda plače? Oseća da je gadno pogrešio što je svog pomagača magarca u borbi za goli život nepravedno kaznio da bi ublažio svoj bes.

O piscu:

Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra1852, umro u Beogradu 20. februara 1908. U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Najbolja su mu dela „Uskok“ i Bakonja fra Brne. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

Pilipenda - likovi - ovde

 

Bakonja fra Brne - ovde

 

 

 

CONTACT