TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Pesame o oslobođenju Srbije:

Početak bune protiv dahija

Autor: Filip Višnjić

U uvodnim stihovima ove pesme ističe se neodlučnost za borbu povlašćenih (knezovi) i nepokolebiva odlučnost potlačenih i obespravljenih seljaka (raja).

Bože mili! Čuda velikoga!

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,

Po Srbiji zemlji da prevrne

I da druga postane sudija,

Tu knezovi nisu radi kavzi,;

Nit' su radi Turci izjelice,

Al' je rada sirotinja raja,

Koja globa davati ne može,

Ni trpiti Turskoga zuluma;

I radi su Božij ugodnici,;

Jer je krvca iz zemlje provrela,

Zeman doš'o valja vojevati,

Za krst časni krvcu proljevati,

Svaki svoje da pokaje stare.

I božji sveci sa neba Srbima šalju poruku da je došao čas u vidu nesvakidašnjih prilika. Višnjić ne izmišlja - nego samo pesničkim jezikom slika te pojave. Naime, reč je o sledećim fenomenima koji su se odista dogodili neposredno pred ustanak i tokom njega: pomračenje („hvatanje”) Sunca i Meseca, pojava komete, grmljavina u zimu i zemljotres. Totalno pomračenje Sunca koje se jasno videlo iz Beograda zbilo se 30. januara 1804. (odnosno, 11. februara po novom kalendaru), a njemu je neposredno prethodilo pomračenje Meseca 26. januara iste godine. Dve komete koje su mogle poslužiti kao inspiracija Višnjiću da pomene „krvave barjake”. Jedna je bila „zvezda koja se javila 24. juna 1798. u nedelju posle podne u 2 sata i sijala jednako do noći”; dok pomen o drugoj postoji u zapisima manastira Svete Trojice koji glasi: „Znati se kada solnce zacrni se m-ca dekemvrija den 25 goda 1805. I mjesec bio tako i za nime strašna zvezda i bila je mnogima za oudivlenije. To je bilo januarija 14 den”, dakle, 1806. 15 Konačno, mnogi se slažu u tome da je lako odgonetnuti na koji je događaj Višnjić mislio kada je pomenuo grmljavinu na Svetoga Savu i zemljotres. Iz godine 1801. postoji zapis koji potvrđuje istinitost ovog događaja, i gde se kaže: „14. januara 1801. uoči sv. Save srbskoga bi tutanj mnogi i grmljava i zemlja se trese i pukoše tri groma...” Dušan Popović ističe da su se u godinama neposredno pred ustanak, od 1802. do 1804. dešavale i druge neobične i veoma retke prirodne pojave, i to ne samo nad Srbijom već i u okolnim zemljama, o čemu je izveštavala tadašnja štampa. Filip Višnjić je, očigledno, bio svedok svih tih nebeskih pojava, zapamtio ih i efektno iskoristio u pesmi da snažnom poetskom slikom istakne sudbinsku predodređenost i neminovnost podizanja ustanka. Prema narodnom verovanju pomračenje Meseca najavio je skoru propast turskog carstva dok je pomračenje Sunca bio loš znak za srpske vladare čime je nagoveštena propast ustanka i smrt Karađorđa.

Nebom sveci staše vojevati;

I prilike različne metati

Viš' Srbije po nebu vedrome;

'Vaku prvu priliku vrgoše:

Od Tripuna do svetoga Ðurđa

Svaku noćcu mesec se vataše,;

Da se Srblji na oružje dižu,

Al' se Srblji dignut' ne smjedoše.

Drugu sveci vrgoše priliku:

Od Ðurđeva do Dmitrova dana

Sve barjaci krvavi idoše;

Viš' Srbije na nebu vedrome,

Da se Srblji na oružje dižu,

Al' se Srblji dignut' ne smjedoše.

Treću sveci vrgoše priliku:

Grom zagrmi na svetoga Savu;

Usred zime, kad mu vreme nije,

Sinu munja na časne verige,

Potrese se zemlja od istoka,

Da se Srblji na oružje dižu,

Al' se Srblji dignut' ne smjedoše.;

A četvrtu vrgoše priliku:

Viš' Srbije na nebu vedrome

Uvati se sunce u proljeće,

U proljeće na svetog Tripuna,

Jedan danak tri puta se vata,;

A tri puta igra na istoku.

Te su prilike, međutim, Turci dobro razumeli: u tepsiju su zahvatili vodu iz Dunava i u vodi gledali i „hvatali” znamenja, potom pročitali „knjige indžijele” i videli da im se dobro ne piše. Tada odlučiše da preduhitre Srbe, te posekoše sve viđenije knezove u Srbiji.

To gledaju Turci Bijograci,

I na grada svi sedam dahija:

Aganlija i Kučuk-Alija,

I dva brata, dva Fočićamlada,

Mehmed-aga i šnjime Mus-aga,

Mula Jusuf veliki dahija,

Derviš-aga gracki taindžija,

Starac Fočo od stotine ljeta,

Sve sedam se sastalo dahija;

Bijogradu na Stambol-kapiji,

Ogrnuli skerletne binjiše,

Suze rone, a prilike glede:

Ala kardaš! Čudnijeh prilika

Ono, joldaš, po nas dobro nije.

Pa od jada svi sedam dahija

Načiniše od stakla tepsiju,

Zagrabiše vode iz Dunava,

Na Nebojšu kulu iznesoše,

Navrh kule vrgoše tepsiju,;

U tepsiju zv'jezde povataše,

Da gledaju nebeske prilike,

Što će njima biti do pošljetka,

Oko nje se sastaše dahije,

Nad tepsijom lice ogledaše;;

Kad dahije lice ogledaše,

Sve dahije očima viđeše,

Ni na jednom glave ne bijaše.

Kad to viđe sve sedam dahija,

Potegoše nadžak od čelika,;

Te razbiše od stakla tepsiju,

Baciše je niz bijelu kulu,

Niz bijelu kulu u Dunavo,

Od tepsije nek potroška nema,

Pa od jada svi sedam dahija;

Pošetaše brižni neveseli

Niz Nebojšu kulu Jakšićevu,

Odšetaše u kavu veliku,

Pak sjedoše po kavi velikoj,

Sve sjedoše po kavi velikoj,

Sve sjedoše jedan do drugoga,;

Starca Foču vrgli u začelje,

Bijela mu brada do pojasa,

Pak povika sve sedam dahija:

"K nama brže, hodže i 'vaizi!

Ponesite knjige indžijele,

Te gledajte, što vam knjige kažu,

Što će nama biti do pošljetka."

Potekoše hodže i 'vaizi,

Donesoše knjige indžijele;

Knjige glede, grozne suze rone,;

Dahijama ovako govore:

"Turci, braćo, sve sedam dahija

'Vako nama indžijeli kažu:

Kad su 'nake bivale prilike

Viš' Srbije po nebu vedrome,;

Ev' od onda pet stotin' godina,

Tad je Srpsko poginulo carstvo,

Mi smo onda carstvo zadobili,

I dva vlaška cara pogubili:

Konstantina nasred Carigrada;

Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,

I Lazara na polju Kosovu;

Miloš ubi za Lazu Murata,

Al' ga dobro Miloš ne potuče,

Već sve Murat u životu bješe,;

Dok mi Srpsko carstvo osvojismo,

Onda sebi vezire doziva:

Turci braćo, lale i veziri!

Ja umrijeh, vama dobih carstvo,

Nego ovo mene poslušajte,

Da vam carstvo dugovječno bude:

Vi nemojte raji gorki biti,

Veće raji vrlo dobri bud'te;

Nek je harač petnaest dinari,

Nek je harač i trideset dinari;;

Ne iznos'te globa ni poreza,

Ne iznos'te na raju bijeda;

Ne dirajte u njihove crkve,

Ni u zakon, niti u poštenje;

Ne ćerajte osvete na raji,;

Što je mene Miloš rasporio,

To je sreća vojnička don'jela:

Ne može se carstvo zadobiti,

Na dušeku sve duvan pušeći;

Vi nemojte raju razgoniti;

Po šumama, da od vas zazire,

Nego paz'te raju k'o sinove,

Tako će vam dugo biti carstvo;

Ako l' mene to ne poslušate,

Već počnete zulum činit' raji,

Vi ćet' onda izgubiti carstvo.

Car umrije, a mi ostadosmo,

I mi našeg cara ne slušasmo,

Već veliki zulum podigosmo:

Pogazismo njihovo poštenje,

Svakojake b'jede iznosismo,

I grijotu Bogu učinismo,

Sad su 'nake postale prilike,

Sad će netko izgubiti carstvo;

Ne bojte se kralja ni jednoga,

Kralj, na cara udariti ne će,

Niti može kraljevstvo na carstvo,

Jer je tako od Boga postalo;

Čuvajte se raje sirotinje;

Kad ustane kuka i motika,

Biće Turkom po Mediji muka,

U Šamu će kade proplakati,

Jera će ih raja ucv'jeliti.

Turci braćo sve sedam dahija!;

Tako naši indžijeli kažu,

Da će vaše kuće pogoreti,

Vi dahije glave pogubiti;

Iz ognjišta pronić' će vam trava,

A munare popast' paučina,;

Ne će imat' ko jezan učiti;

Kud su naši drumi i kaldrme,

I kuda su Turci prolazili

I s konjskijem pločam" zadirali,

Iz klina će proniknuti trava,

Drumovi će poželjet' Turaka,

A Turaka nigde biti ne će,

Tako knjige indžijeli kažu."

Kad to čuše svi sedam dahija,

Sve dahije nikom ponikoše,;

I preda se u zemlju poglaše,

S knjigom ne zna niko besjediti,

Ni kako će knjizi otkazati.

Starac Fočo podavio bradu,

Pa je b'jelu sa zubima grize,;

Ni on ne zna s knjigom besjediti,

Već se i on tome poslu čudi;

Ne poniče Fočić Mehmed-aga,

Ne poniče, već junak pokliče:

"Dišer more, hodže i vaizi!;

Molt'te Boga i jezan učite

Svaki danak, a sve po pet puta,

Ne brin'te se nama dahijama:

Dok je nama zdravlja i pameti,

I dok nam je biogradskog grada,

Mi smo kadri upraviti gradom,

Oko grada sirotinjom rajom.

Kad kraljevi na nas vojštit' ne će,

Kako će nam raja dosaditi,

Kad nas ima u sedam dahija,

U svakoga po magaza blaga?

Kakva blaga? Sve meka dukata,

A sve pusta blaga ležećega;

U nas, braćo, četiri dahije,

Aganlije i Kučuk-Alije,;

I u mene i Mula-Jusufa,

U svakoga ima pusta blaga

Nebrojena po dvije magaze;

Nas četiri kada ustanemo,

Ustanemo na noge lagane,

A magaze s blagom otvorimo,

Prosućemo rušpe po kaldrmi,

Na dukate pokupiti vojsku;

Nas četiri velike dahije

Na četvero razd'jeliti vojsku,

Na četvero k'o četiri brata,

Poći ćemo iz našega grda

Kroz našije sedamn'est nahija,

Isjeć' ćemo sve srpske knezove,

Sve knezove, srpske poglavice,

I kmetove, što su za potrebe,

I popove srpske učitelje,

Samo ludu đecu ostaviti,

Ludu đecu od sedam godina,

Pak će ona prava biti raja,;

I dobro će Turke poslužiti.

....................

Dok pogubim Birčanin-Iliju,

Obor-kneza ispod Međednika,

Evo ima tri godine dana,

Od kako se vrlo posilio:

Kudgođ ide, sve kr'ata jaše,

A drugoga u povodu vodi;

On buzdovan o unkašu nosi,;

A brkove pod kalpakom drži,

On Turčinu ne da u knežinu,

Kad Turčina u knežini nađe,

Topuzom mu rebra isprebija,

A kad Turčin stane umirati,

A on viče na svoje hajduke:

"More, sluge! tamo pašče bac'te,

Ðe mu gavran kosti naći neće."

"A kad nama porezu donese,

Pod oružjem na divan iziđe,

Desnu ruku na jatagan metne,

A lijevom porezu dodaje:

"Mehmed-aga, eto ti poreze,

Sirotinja te je pozdravila,

Više tebi davati ne može."

Ja porezu započnem brojiti,

"A on na me očima strijelja:";

"Mehmed-aga! zar ćeš je brojiti?

Ta ja sam je jednom izbrojio."

"A ja više brojiti ne smijem,;

Već porezu ukraj sebe bacim,

Jedva čekam, da se skine b'jeda,

Jer ne mogu da gledam u njega;

On je paša, a ja sam subaša.

.............................

Dok zapalim Raču ukraj Drine,

I pogubim Adži-Melentija,

Koj' je iš'o preko mora sinjeg,

Te je vlašku ćabu polazio,

Pak se uzgred u Stambol svratio,

I od cara ferman izlagao

Za stotinu žutijeh dukata,

Da vlasima bogomolju gradi,

Da je gradi za sedam godina,

Načini je za godinu dana,;

Evo ima šest godina dana

Kako zida pokraj ckrve kule,

A u kule nabavlja džebanu

I po mraku topove privlači;

Vidiš, joldaš, da se nečem' nada!

Pak ćem' onda zaći kroz nahije,

Te isjeći sve Srpske kmetove,

Kako bi nam raja dodijala?"

Sve dahije na noge skočiše,

Memed-agi svi se pokloniše:

"Fala joldaš, Fočić Memed-aga!

Tvoja pamet pašovati može,

Mi ćemo te pašom učiniti,

Tebe ćemo svagđe poslušati."

Iskusni starac Fočo ne slaže se sa Fočić Mehmed-agom, napominjući da će "seča knezova" još više rasplamsati pobunu.

Starac Fočo poče govoriti:

"Nuto momka! i nuto pameti!

S kojom riječi na pašaluk sjede!

Uzmi sinko, Fočić Mehmed-aga,

Uzmi slame u bijelu ruku,

Mani slamom preko vatre žive:

Il' ćeš vatru sa tim ugasiti,

Ili ćeš je većma raspaliti?

Vi možete, i Bog vam je dao,

Tako silnu pokupiti vojsku,

I poć'ćete, sinko, kroz nahije;

Jednog kneza prevarit' možete

I na vjeru njega domamiti;

Svoju ćete vjeru izgubiti,

Jednog posjeć', a dva će uteći,

Dva pos'jeci, četiri odoše,;

Oni će vam kuće popaliti,

Vi dahije od njih izginuti.

Al' vi tako nemojte raditi,

Nego mene starca poslušajte:

Ja sam gled'o u našem indžilu,;

Ovo, piše, dugo biti ne će,

Nego će se prom'jeniti carstvo,

Već se, sinko, podobrite raji:

Od harača raji otpustite,

Nek je harač, k'o što Murat reče:

Prođite se globa i poreza;

S knezovima vi se pobratite,

Knezovima ate poklanjajte,

Kmetovima osrednje paripe,

S popovima u dosluku bud'te,;

Ne bi l' i mi uz njih preživljeli,

Jera naše dugo biti ne će.

A šo će nam više pusto blago?

Da meljete, izjest' ne možete."

l' govori Fočić Memed-aga:

"Moj babajko, ne slušam te stari."

To izreče, a na noge skoči,

I za njime ostale dahije,

Pak na gradu baciše topove,

Na dukate pokupiše vojsku,;

...............

Prvog Srpskog kneza prevariše:

Domamiše kneza Palaliju;

I u Grockoj njega pogubiše;

I Stanoja kneza iz Zeoka

Prevariše, pa ga pogubiše

U njegovu dvoru bijelome.

Prevariše Marka Čarapića,;

Prevariše, te ga pogubiše;

I Gagića Janka buljubašu

Iz Boleča sela malenoga;

Pogubiše kneza Teofana

Iz Orašja Smederevske na'je

Ta i kneza Petra iz Resave,

Prevariše Mata buljubašu

Iz Lipovca blizu Kragujevca,

Te i njega mlada pogubiše,

Moravcima crkvi dopadoše,;

I tu Adži-Ðera pogubiše,

A Ruvima u grad opremiše,

I u gradu njega pogubiše.

Mehmed-aga u Valjevo dođe:

Grbović se bješe osjetio,;

Pa Grbović na strani pobježe,

I dođe mu obor-knez Aleksa,

I dođe mu Birčanin Ilija,

Obojicu vata Memed-aga,

Bijele im savezao ruke,;

Pa ih vodi na most Kolubari;

A kad viđe obor-knez Aleksa,

Da će Turci oba pogubiti,

Tad on reče Fočić Memed-agi:

"Gospodaru Fočić Mehmed-aga!

Pokloni mi život na mejdanu,

Evo tebi šest kesa blaga."

Memed-aga govori Aleksi:

"Ne mogu te, Aleksa, pustiti,

Da mi dadeš i sto kesa blaga."

Al' besjedi Birčanin Ilija:

"Gospodaru, Fočić Mehmed-aga!

Evo tebi i sto kesa blaga,

Pokloni mi život na mejdanu."

Veli njemu Fočić Mehmed-aga:

"Ne budali, Birčanin Ilija!

Tko bi gorskog upustio vuka?"

Mehmed-aga viknu na dželata

Dželat trže sablju ispod skuta,

Te Iliji odsiječe glavu;

A Aleksa sjede na ćupriju,

Pa ovako poče govoriti

"Bog ubio svakog rišćanina,

Koji drži vjeru u Turčinu!

Ah Jakove, moj rođeni brate!;

Ti ne drži vjere u Turcima,

Ðe s' udesiš, udri se s Turcima."

Još Aleksa govoriti šćaše,

Ali dželat govorit' ne dade,

Trže sablju, ods'ječe mu glavu.

Ovaj pokolj ubrzao je pripreme za ustanak, a miroljubive Turke po gradovima uplašio, te su mnogi od njih počeli "da pakuju kofere", bojeći se osvete od rasrđenih Srba o čemu u svojim "Memorima" govori i prota Mateja Nenadović, beležeći pogibiju svog oca Aleksa i Birčanin Ilije.

Kada do dva kneza pogiboše

Na ćupriji nasred Kolubare

Knez Aleksa, Birčanin Ilija;

Adži-Ruvim nasred Beograda,

Jednog dana, a jednoga časa:

Viš' njih jarko pomrčalo sunce.

Mehmed-aga konaku pohiti,

Ne bi l' još kog Srba zastanuo,

Da još bira đekog da pos'ječe.

Al' kad Srbi žalost opaziše,;

Iz čaršije na mah pobjegoše,

Memed-agi nijedan ne dođe.

Kad to viđe Fočić Memed-aga,

Odmah pozna, do gore uradi,

I odmah se bješe pokajao,;

Al' se veće dockan pokajati,

Već povika dvanaest delija,

I Uzuna svoga kavedžiju:

"Čujete li, moji sokolovi!

Brzo dobre konje posjednite,

Pak trčite u selo Topolu,

Ne bi l' Crnog pogubili Ðorđa:

Ako li nam sad uteče Ðorđe,

Neka znate, dobra biti ne će."

..... .......

Ðorđe se je junak naučio

Prije zore svagda uraniti,

Umiti se i Bogu moliti,;

I popiti počašu rakije:

Bješe Ðorđe prije uranio

I otiš'o u donje podrume.

Kada viđe oko kuće Turke,

On se njima javiti ne ćede.

Javi im se mlada Ðorđijnica:

"Da Bog s vama, Turci, noćas bio!

Što tražite ovđe u to doba?

Ðorđe sada pred kućom bijaše,

Tu sad bješe, pak nekud otide,

A ja ne znam, kud je otišao."

A to Ðorđe i gleda i sluša.

Kad je Ðorđe izbrojio Turke,

Čašu popi, a pušku potpraši,

Uze dosta praha i olova,

Pa iziđe svojemu oboru

Među svoji dvanaest čobana;

A kad dođe, čobane izbudi,

I ovako čobanima reče:

"Braćo moja, dvanaest čobana!

Ustanite, obor otvorite,

Iz obora išćerajte svinje,

Neka idu, kuda kome drago;

A vi braćo, mene poslušajte,

I šarene puške potprašite;

Ako Bog da, te se ono steče,

Što sam danas radit' naumio,

Čestite ću vas sve učiniti,

Okovati u srebro i zlato,

A u svilu obuć' i kadivu."

Svi čobani jedva dočekaše,

Išćeraše svinje iz obora,

Pak šarene puške potprašiše

Na mah oni za Ðorđem pođoše.

Ode Ðorđe pravo svome dvoru,

A kad Turke s čobanima viđe,

Onda Ðorđe ovako govori:

"Čujete li, dvanaest čobana!

Svaki jako glajte po Turčina,

Al' nemojte pušaka metati,;

Dokle moja najprije ne pukne,

Ja ću gledat' Uzuna Memeda,

Viđećete, što ć' od njega biti."

To izreče Petroviću Ðorđe,

Zemlji pade, pušci oganj dade,

Puče puška, ostat' pusta ne će;

Ðe je gled'o, Ðorđe pogodio,

Mrtav pade Uzun sa kulaša.

Kad to viđe dvanaest čobana,

Na mah puče dvanaest pušaka,

Mrtvi pade onđe šest Turaka,

Šestorica na konjma pobježe.

Na mah Ðorđe viknu po Topoli,

Te sakupi jošte više društva,

Sve po tragu Turke poćeraše,

Do Sibnice sela doćeraše,

I tu Turci u han pobjegoše,

Kami majci da ostati mogu!

Tu ih Ðorđe opkoli sa društvom,

Pa on viknu u selo Sibnicu,

Sibničani svi mu dolećeše;

Tu se sasta stotina junaka,

Na mah Srblji hana zapališe,

I trojica Turak' izgorješe,

--------

Na sve strane Ðorđe knjige posla

U svih gradskih sedamn'est nahija

Na kmetove selske poglavare:

"Svaki svoga ubijte subašu;

Žene, đecu u zbjegove krijte."

Kad to čule Srpske poglavice

Na mah oni poslušaše Ðorđa:

Svi skočiše na noge lagane,

Pripasaše svijetlo oružje,

Svaki svoga ubiše subašu,

Žene, đecu u zbjeg odvedoše,

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

O čemu pevaju

Pesme ovog ciklusa bitno se razlikuju od narodnih pesama starijih vremena; pre svega jer dosta verno slikaju istorijska zbivanja, ali i po tome što se tvorac najvrednijih i najlepših zna. To je slepi guslar Filip Višnjić, svedok i učesnik događaja koji je još za vreme bitke osluškivao pokliče na bojnom polju i uz gusle pevao. Uvodna pesma ovog ciklusa pod naslovom Početak bune protiv dahija je najkrupniji biser u kruni naše epske poezije. Istorijska osnova je Prvi srpski ustanak (1804-1813.) i pogibija srpskih knezova i viđenijih prvaka koje su dahije pogubile ("seča knezova"). Zbog nasilja, pljaćki, ubistava "čitava se Srbija pohajdučila", piše Vuk Karadžić.

Predskazanje

I dok su brojne prilike predskazale početak Prvog ustanka, bilo je, izgleda, i nekih proricanja o njegovom katastrofalnom porazu 1813. godine. Anta Protić, bivši pukovnik i savetnik, te i sekretar smederevskog kneza Vujice Vuličevića, u svojim sećanjima na Karađorđa i Prvi ustanak navodi da se pred sam slom po narodu raširio glas da sanduk, odnosno, kivot Svetoga Kralja škripi, što je siguran znak da će Srbija propasti.18 Milan Đ. Milićević je takođe pisao o tome da su se poslednjih godina Karađorđeve vlade pojavili mnogi proroci i vračare koji su kazivali da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti, a Turci ponovo ovladati narodom.

Likovi

Iako se u ovoj pesmi pominju mnoge ličnosti kako na srpskoj, tako i na turskoj strani, glavni lik je RAJA, koja globa davati ne može, ni trpiti turskoga zuluma. To se u teoriji književnosti zove KOLEKTIVNI LIK. U galeriji likova uz raju izdvaja se Karađorđe, vođa ustanka kao nepokolebiv, istrajan, hrabar i pomalo osvetoljubiv. Treba pomenuti Iliju Birčanina kao primer neposlušnosti prema tuđinskoj vlasti. Iz toga poroističu i druge dve osobine: hrabrost i junaštvo. S turske strane izdvaja se starc Fočo, kao iskustan čovek, koji bez emocija posmatra stvarnost i sklon je kompromisnom rešenju nastalih problema. Nasuprot njemu ističe se Fočić Mehmed-aga koji ne može da obuza bes i misli da sve probleme može rešiti nasiljem.

 

 

Metonimija

Metonimija je stilska figura kod koje veza između dva pojma nije ostvarena po sličnosti ili suprotnosti, nego po logičnoj zavisnosti. Na primer kad kažemo kukavica umesto plašljivac izvršili smo metaforičnu zamenu pojmova (on je plašljiv kao kukavica, on je kukavica). Međutim, kad kažemo: on živi od svojih deset prstiju umesto od svoga rada, izvršili smo metonoimijsku zamenu pojmova; upotrebili smo pojam sredstva kojim se vrši radnja da označimo pojam radnje. Između ta dva pojma stoji logička veza: svaka radnja vrši se nekim sredstvom. Primeri: "Kad ustane kuka i motika, biće Turkom po Mediji muka". Kuka i motika označavaju seljaka, tj. sredstvom se označava radnik. Pojeo je tri tanjira supe. Ovde se sudom označava zapremina, količina suda. Čitam Njegoša, tj. - čitam Njegoševa dela. "Og kolevke pa do groba", tj. - od rođenja do smrti itd.

Poređenje:

Usta raja k'o iz zemlje trava.

Personifikacija:

U tepsiju zv'jezde povataše,
Drumovi će poželjet' Turaka,
S knjigom ne zna niko besjediti,
Ni kako će knjizi otkazati.

 

Orlovi rano lete

 

Boj na Mišaru

 

 

 

 

 

CONTACT