TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Geografija

Autor: Branislav Nušić

Odlomak iz Autobiografije

Književni rod: epika

Književni vrsta: autobiografija

Tema: Neobični časovi geografije sa živim nastavnim sredstvima

Ideja (poruka): Poruka je upućena prosvetmim radnicima da u radu sa decom paze na svaki svoj korak, na svaku izgovorenu reč da ne bi postali glavni lik komedije nekog novog Nušića ili Ćopića.

O piscu ovde

Šta je autobiografija?

Delo u kome stvaralac opisuje život značajne ličnosti zove se biografija. Primer: Rasko Nemanjić, Sveti Sava: "Žitije Svetog Simeona"; ali kad autor opisuje sopstveni život, delo je autobiografija. Primer: Branislav Nušić – «Autobiografija».

Fabula

U uvodnom delu priče o geografiji Nušić šaljivo objašnjava kako se iz bedekera i reda vožnje na železnici može dobro naučiti ovaj obavezni nastavni predmet, a zatim govori o osnovnim znanjima... "U ta osnovna znanja spada i to da je zemlja okrugla, u što je naš profesor na sve moguće načine pokušavao da nas ubedi. – Prvi je dokaz – ubeđivao nas je profesor – da je zemlja okrugla taj što su sunce, mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te prema tome i zemlja mora biti okrugla. Nema sumnje da u tome dokazu ima nepokolebljive logike, ali je nama, deci, to izgledalo kao kad bi nam ko rekao: "Pošto su lađa, čamac i kriška od lubenice duguljastog oblika, to i cipela na nozi mora biti duguljastog oblika". Drugi i treći dokaz o okruglini zemljinoj također su nam bili vrlo jasni. Kad putuješ lađom morem, ti na dogledu kopna prvo sagledaš vrhove planina, i obratno: kad stojiš na obali pa zapaziš lađu na moru, ti ćeš prvo sagledati njenu katarku, a tek će se docnije javiti i njen trup.

– Jeste li videli, deco, more? – otpočeo bi profesor objašnjavanje tih dokaza.

– Nismo! – odgovaramo mi jednoglasno.

Napomena: U Nušićevo vreme retko ko od dece da je otišao dalje od svog rodnog mesta, pa je zato ova scena smešna, a posebno nastavak.

– E, vrlo dobro! Zamislite, dakle, more, i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi. Jeste li zamislili more?

– Jesmo! – odgovaramo, a bog će sveti znati kako smo ga zamislili.

– A jeste li zamislili lađu koja se vidi?

– Jesmo! – odgovaramo mi iako nam nikako nije išlo u glavu da zamislimo lađu koja se ne vidi.

– E sad, reci mi ti, Milane, šta ćeš prvo sagledati od te lađe?

– Dim, gospodine! – odgovara Milan pouzdano.

– Dim, dobro... recimo, videćeš dim – nastavlja profesor pomalo zbunjen. – Videćeš, recimo dim kad se lađa dimi, ali šta ćeš da vidiš ako se lađa ne dimi. Ajde, reci ti meni: kad se lađa iz daljine približava, a ne dimi se, čime će se prvo javiti?

– Zviždanjem! – odgovara Milan još uvek pouzdano.

Kako je profesor u nedostatku nastavnih učila (globusa) učenicima "praktično" objašnjavao i dokazivao da je Zemlja okrugla? Profesor je u nedostatku globusa upotrebljavao glavu jednog našeg druga, nekoga Sretena Jovića, koji je odista bio tako glavat da je predstavljao pravi pokretni globus.

– Iziđi, Sreto, ovamo! – otpočeo bi lekciju kojom bi, recimo, hteo da nam objasni dan i noć. – Iziđi i stani ovde kraj prozora, da te dohvati sunce.

Globus izađe iz treće klupe i stane kraj prozora.

– E, vidiš, kad ovako desni obraz okreneš suncu, onda ti je cela ova polovina glave osvetljena, a ova druga nije. Je li? E, sad okreni levi obraz suncu, i, eto, sad je ova druga strana osvetljena, a ona nije.

Tako bi nam isto objašnjavao i polove na Sretenovoj glavi. – Evo ovde, vidiš? – i tu bi upro kažiprst u teme. – Tu je severni ledeni pol. Tu je večita zima, nikad ništa ne cveta, sve je izumrlo, a i ako ima čega to je zakržljalo. To su uostalom neispitani prostori.

U školi je postojao jedan oštećen globus. Kako je izgledao taj globus? Osovina mu se tako bila iskrivila da bi se, prilikom eksperimenata, uvek drukčije okretao no što je profesor tvrdio da se zemlja okreće. Severnu Ameriku pokrivala je jedna ogromna mrlja od mastila, tako da smo mi bili ubeđeni da je, to upravo Crno more: a tamo gde treba da leži Afrika bila je velika rupa te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nađu faraonske grobnice, ili je kakva amerikanska ekspedicija, po uputstvima Žila Verna, sišla u utrobu zemljinu.

Kako je do oštećenja globusa došlo?

"Međutim, biće da su se profesori između časova objašnjavali o dnevnoj politici, pa upotrebili i globus kao argumenat.

Kako je profesor geografije na Sretenovoj glavi objašnjavao četvrti dokaz da je Zemlja okrugla?

– Uzećemo dakle nos kao polaznu tačku, – i tu nasloni svoj kažiprst na Sretenov nos, pa ga zatim uputi, vukući noktom po licu, ka levom uvu – i krenućemo na istok, to jest na onu stranu sveta sa koje sunce ističe. Zatim ćemo... Sretene, da ispereš uši, pune su ti blata kao da si sad iz svinjca izašao... zatim ćemo obići zemljinu kuglu i doći na suprotnu stranu sveta... ja sam ti, Sretene, još prošlog časa kazao da ošišaš tu kosu. Iako na toj suprotnoj strani sveta žive divljaci, ja ipak neću više da provlačim prste kroz tu tvoju prljavu kosu... To je ta strana gde je noć kad je kod nas dan, i obratno: gde je dan kad je kod nas noć. Zatim ćemo ići sve dalje i dalje, preći ćemo preko Sretenovog desnog uveta pa opet dalje i dalje i dalje, i evo nas na Sretenovom nosu odakle smo pošli!

Kako je profesor "praktično" objašnjavao pomračenje?

Najpre je pozvao nekoga Živka, najvećega đaka među nama, kome su već i brkovi probili i koga su svi profesori savetovali da se ženi. Prozavo ga i postavio ga tako da ga svi možemo videti:

– Iako si ti inače, Živko, pravi magarac, ali u ovoj prilici predstavljaćeš Sunce! Zatim se okrenuo ostalim đacima: – Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce, i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja će kao i dosad biti Sretenova glava, a za Mesec uzećemo ovoga maloga iz druge klupe. – E sad, vidite deco: kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko, a Zemlja ovde gde je Sreten, i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako?

Svi ćute, jer ne mogu da zamisle kako to Živko obasjava i čime obasjava.

– Ali – nastavlja profesor – Zemlja na svome putu oko Sunca u jednome trenutku nađe se između Sunca i Meseca... eto ovako i tu nas povrsta u jednu liniju, Živka, Sretena i mene – I onda, kao što vidite, glavati Sreten zaklonio je ovoga maloga, i svetlost Živkova ne može da ga obasja, te usled toga nastaje pomračenje Meseca. Je l' razumete?

– Ja ne razumem! – progunđa Živko, iz kojega ima sva svetlost da poteče.

I baš ta okolnost što mu onaj koji svetlost treba da pozajmi drugima, ne razume, razgnevi profesora i zviznu mu takav šamar koji je kod grešnoga Živka morao izazvati pravu predstavu pomračenja, te on žmirkajući dodade brzo:– Sad razumem! I ne samo što je on razumeo šta je to pomračenje, nego smo i mi svi ostali toga trenutka razumeli zašto se ovaj deo geografije zove fizička geografija.

Još gore bi bilo kada bi nam objašnjavao planetni sistem.

– Neka izađu one planete od prošlog časa! – rekao bi.

Te planete bili smo Živko, Sreten i ja.

– Ti Zivko, kao što se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno okreći se oko sebe! – Ti ćeš se, Sretene, takođe okretati oko sebe, a okretaćeš se oko sebe da trčiš i oko ovoga Živka koji predstavlja, kao što znaš, Sunce. Zatim stavi mene u red. – Ti si Mesec. Ti ćeš se okretati najpre oko sebe, pa okrećući se oko sebe, okretaćeš se i oko ovoga Sretena, i s njim zajedno okretaćete se oko Sunca, odnosno oko Živka.

On to nama tako objasni, pa onda uzme štap i stane sa strane kao ukrotitelj zverova, kako bi nas kvrcnuo po glavi ako ko pogreši, i onda, na njegovu komandu, stane jedno okretanje i trčanje da te bog sačuva. Okreće se Živko u mestu, okreće se grešni Sreten oko sebe i oko Živka, okrećem se ja oko sebe, pa oko Sretena i s njim zajedno optrčavamo Živka. Ne napravimo ni prvi krug čestito, a mi se sva trojica srušismo onesvešćeni od vrtoglavice. Najpre padnem ja kao Mesec, na mene se sruči Zemlja, a na nju Sunce. Napravi se jedna gomila, niti znaš ko je Mesec, ko Sunce, a ko Zemlja. Vidiš samo: viri jedna noga Sunčeva, ili nos Zemljin, ili tur Mesečev. A profesor ponosito stoji nad tom gomilom, dok mi stenjemo, on objašnjava ostalim đacima planetni sistem i kretanje nebeskih tela kroz vasionu. A možete misliti kakvu je paniku taj profesor proizveo kada nam je, polazeći sa toga časa, rekao:

– Idućega časa objasniću vam šta je to vulkan!

Da li je ovaj metod "očigledne nastave" postigao svoj cilj? Da li su đacima tako objašnjeni pojmovi bili razumljivi?

Ne, učenicima je sve to bilo čudno, nejasno i veoma smešno.

Šta iz te priče može da se zaključi o uslovima izvođenja nastave u 19-om veku?

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

Lik profesora geografije

Profesor geografije pomalo podseća na učitelja (gospodin-Papriku) iz Ćopićevog romana "Orlovi rano lete". Oba zlostavljaju decu. Izgleda da je u to vreme batinanje učenika bila vaspitna mera. Ja kaobajagi se čudim, a i u prvoj polovini prošlog veka, za vreme socijalizma, dobijali smo 25 batina po noktima za najmanji prekršaj discipline, ili ako ne znaš lekciju. Bogu hvala, danas bi i Paprika i profesor geografije, ali i moja učiteljica Danica brzo ostali bez posla. Meni lično, ovaj profesor je simpatičan. Ako zanemarimo šamare, na njegovim časovima nimalo nije dosadno: dok se poređaju "nebeska tela", zavrte oko svoje ose, čas prozuji. Ima, dakako, puno smešnih situacija, a smeh je zdrav.

 

 

CONTACT