TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Sve će to narod pozlatiti

autor

Autor: Laza K. Lazarević

Književni rod: epika

Književna vrsta: psihološka pripovetka

Tema: Položaj ratnih invalida

Ideja (poruka): U borbi za slobodu svoje otadžbine ljudi žrtvuju i ono što je najvrednije: svoj život i delove svoga tela, a država bi trebalo da pošteno zbrine njihove porodice, a naročito ratne invalide da njihova egzenstencija ne zavisi od narodne milostinje.

Mesto i vreme radnje: Obala Save u Šapcu krajem 19-tog veka.

Analiza fabule

Na pristaništu u Šapcu na obali Save silan svet čeka dolazak lađe. U sumrak svetina, koja nema velike brige, raziđe se. Ostadoše samo Blagoje kazandžija, koji čeka sina sa ratišta i kapetan Tanasije Jeličić, što čeka ženu s detetom. Da nas upozna sa ovim glavnim nosiocima radnje i zapleta, pisac slika njihove portrete. Uz razliku u odevanju i izgledu, autor naglašava i kontrast u njihovom psihološkom stanju, sto se najbolje vidi iz dijaloga:

— Nema je, pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.

— Nema je — reče i oficir, ali mirno kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.

— Što li, Bože? — reče opet kazandžija. — Valjda ... ta da... ovde i nema Turaka... A lađa se, valjda, i ne može bobandirati?

Kapetan ćuti.

U daljem razgovoru Blagoje kapetanu predstavlja sina kao snažnog, vrednog i dobroćudnog momka. Ranjen je, pisao mu njegov drug Jole. Blagoje daje pismo kapetanu. Kapetan čita. Blagoje je nervozan, stalno puni lulu; iako po prirodi nije čangrizalo, konobarima stalno iznosi neke primedbe. U daljem toku priče kao predskazanje sledi dijalog o ratnom invalidu bez noge.

— Jeste li videli onoga s nogom?

— Koga s nogom?

— Ta onoga bez noge!

— Koga bez noge?

— Ta onoga sa štakom!

— Koga sa štakom?

— Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!

— A što su mu odsekli?

— Pa, kažu, hteo je da umre od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge ... Zar vi ne znate onog s nogom?

— Ne znam, — reče kapetan — nisam ga video.

— Pa sve prosi pred crkvom!

— Hm!

— Uh, Bože! — Blagoje se strese. — Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa — živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!

— Pa dabogme!

— Samo to mi se ne dopada što prosi.

— Pa mora da jede!

— Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: „Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i takve stvari” ... čovek je, u neku ruku, to se vidi, kako da kažem, izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana ... Čovek je ...

Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:

— To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sada da bude savetnik. Vidite, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se računa u srećne jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa.(?!?)

I da skratim priču. U zoru stiže lađa. Autor nam ponovo daje dve slike u kontrastu: srećnu - kapetanov zagrlja sa ženom i sinom, iako su ostali bez kuće, i tužnu Blagojev suseret sa sinom. U prvi mah, u podsvesti Blagoje se ne miri sa stvarnošću - da mu je sin bogalj, bez desne noge i leve ruke. Zverajući na sve strane on potrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:

— Pa gdje je?

— Tata! — viknu vojnik milostivo okrećući se na jednoj nozi i podupirajući se štakom.

— Tata! Ta evo me!

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju.

"Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći! Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.

— Hvala Bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo? Svi priskočiše odobravajući.

— Evo, ja, — reče kapetan — ja prvi dajem... — on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja, evo, dajem sahat i lanac. Na!

— Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata! Ja nemam druge ruke.

— Evo, i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo praktikant.

— Hvala, braćo! Drži, tata!

— Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata. Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.

— Hvala, braćo! Drži, tata!

Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate. Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom”. Oni nemilice davahu. Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.

— Gle, gle ti njega! — reče Blagoje. — Zbog takve sitnice pa plače! Pa šta mi je to! Jedna noga! Ej, hej! Sve će to opet... — on umalo ne reče „narasti”, ali se ustavi: — Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti? Pa onda, ujedared, i sam briznu u plač.

— A šta će mi sve ovo?

On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovora.

— Hajdemote odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi... — onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... — mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni! Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okreće suhaču. Kapetan je opet ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se to kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove. Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi Bog platiti!” Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i — prosi!

U ovoj pripoveci sve je u naglašenom kontrastu. Blagoje je nervozan (stalno puni lulu, zakera konobarima, često izlazi napolje), jer čeka ranjenog sina, a još ne zna da mu je sin bogalj; kapetan je miran (škrt na rečima) skoro da mu smetaju Blagojeva zapitkivanja, jer čeka zdravu ženu sa detetom. U suprtnosti su i njihova viđenja vojnih invalida: Blagoje smatra da je država dužna da zbrine ljude koji su za nju prolivali krv i ostali bogalji; kapetan misli da svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se računa u srećne jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa. Vrhunac je kad kapetanica kaže: — Hajdemote odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi... — onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... — mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni! Mnogi ljudi nisu svesni svoje sreće dok ne vide, kao kapetanovica, veličinu tuđe nesreće.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

O piscu

Laza Lazarević je rođen u Šapcu 1851. godine. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu, ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876—1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku studija vraća se u Beograd gde je postavljen za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana, a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara naredne godine Laza lazarević je preminuo.

Jezik i stil

Lazarević u opisu koristi epitete i poređenja, a u pripovedanju prezent da predstavi događaje kao da se odvijaju pred našim očima; arhaičan glagolski obik IMPERFEKAT u priči ima funkciju da dočara dugotrajnost i neizvesnost pojedinih situacija: "kao da ga cela snaga svrbi, pa ne zna odakle da se počne češati (poređenje); ulažaše (imperfekat) u staničnu gostionicu, i čisto kao da će odocniti, usplahireno istrčavaše (imperfekat) ponovo napolje upirući pogled daleko preko mirne Save. Epiteti: tvrdim zemičkama, bajatim licem, izbrijano, čisto lice, itd.

Mapa sajta

 

 

 

 

CONTACT