TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Nemušti jezik

Autor: nepoznat

Književni rod: epika

Književna vrasta: narodna bajka

Tema: Poznavanje univerzalnog jezika svih živih bića uz darove nosi i mane

Ideja (poruka): Za čoveka je bolje što ne može da otkrije sve tajne svemira

Fabula

U uvodnom delu narodni pripovedač nam predstavlja nekog čobanina, kao vernog slugu svoga gospodara. Jednog dana u obližnjoj šumi izbije požar i čobanin iz vatre izbavi neobičnu zmiju, sina zmijskog cara. On čobana nagovori da ga odnese kući, i reče mu da će njegov otac njemu nuditi zlato i srebrao, ali da on ište nemušti jezik.Tako i bi. Naposletku čobanin dobije nemušti jezik, to jest, moć da razume jezik svih bića na planetu. Ali, car ga upzori da ta strašna moć ima i mana, govoreć: „Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti." - Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore ptice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata." Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola, pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s otim blagom." Čoban uzme blago, načini kuću i oženivši se, stane živeti, i malo-pomalo iziđe on najbogatiji čovek ne samo u onome selu, nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom, licem na Božić, reče on svojoj ženi: „Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele." Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda uveče kaže svima pastirima: „Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć." I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju. Kurjaci govore svojim jezikom: „Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?" A psi odgovaraju svojim jezikom: „Dođite, da bismo se i mi najeli!" Ali među psima bijaše jedan matori pas, koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: „Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru." A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: „Zaboga, gospodaru, šteta je!" A gazda im odgovori: „Što rekoh, to da učinite." Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako, čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže. Konj veli kobili: „Hajde brže! Što si ostala!" A kobila odgovara: „E, lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe." Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka, pa ga zapita zašto se nasmeja. On joj odgovori: „Nizašto, samo onako." Ali ženi ne bude to dosta, nego saleti muža da joj kaže zašto se nasmejao. On se stane braniti: „Prođi me se, ženo, Bog s tobom! Što ti je? Ne znam ni sam." Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše na nj da joj kaže zašto se nasmejao. Najposle joj čovek reče: „Ako ti kažem, ja ću odmah umreti." Ona opet, ni za to ne mareći, jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. Utom dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk, i kad bude gotov, metne ga pred kuću pa kaže ženi: „Evo, sad ću leći u sanduk, pa da ti kažem zašto sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti." I tako legne u sanduk, pa još jedanput obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače. Čovek, opazivši to, reče ženi: „Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu." Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas neće ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad; onda pas reče petlu: „Nesrećo nezasita! Tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre!" A petao mu odgovori: „Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri." Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: „Hodi, ženo, da ti kažem." Pa sve batinom po njoj: „Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!" I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao.

Analiza

Ova narodna bajka govori o čovekovoj radoznalosti i želji da oktrije sve tajne svemira. Ostvarenje te želje uz dar nosi i mnogo mana. Narodni pripovedač hoće da naglasi kako je za čoveka bolje da ne sazna sve tajne prirode: "Ko više zna, više i pati". Narodni stvaralac je uglavnom, na strani slabijeg pola (žene), ovde pravi izuzetak, jer ženska radoznalost nema granice. Hoće da sazna tajnu po cenu da joj muž umre, pa njena bezgranična radoznalost - zalužuje kaznu.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

Mapa sajta

 

 

 

CONTACT