TABANOVIĆ

lektira, gramatika i testovi

Knjiga

Autor: Ivo Andrić:

tabanovic.com

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Tema: Knjiga iz školske biblioteke

Ideja (poruka): Deca, ponekad, čak i bezrazložno, strahuju od novosti u svom životu i zbog toga strašno pate, jer je izostala pomoć vaspitača i roditelja.

Kritički prikaz

Ova pripovetka ostavila je snažan utisak na mene, jer sam u glavnom junaku (dečaku) prepoznao sebe. To je priča o neopravdanom strahu, koji je posledica tradicionalnog, Bogu hvala, danas prevaziđenog načina vaspitanja. "Reč je o detinjskom strahu, onom teško objašnjivom strahu nevinih ljudskih bića pred pojavama ovog sveta... Reč je o onim sitnim, a sudbonosnim događajima koji često lome duše tih malih ljudi, koje mi zovemo decom, a preko kojih su naši stariji, zauzeti svojom brigom, tako olako prelazili ili ih uopšte nisu primećivali". Dečak se sa letnjeg raspusta vraća u bosansko okružno mesto u treći razred (danas VII osnovne škole) gimnazije hladnog austrijskog tipa. Vraća se teška srca, posle dugih dana slobode. "Mršav je i preplanuo, a kosa mu sasušena i izbledela od sunca... Svoju đačku sobu deli sa jednim drugom, a stanuje kod jedne udovice, tvrde i brižne žene, koja i sama ima dva sina u gimnaziji". Široke ulice i visoke zgrade, bogati dućani, a on sa malo bakarnog novca u džepu, oseća se sićušnim i neuglednim. Pred gimnazijskom zgradom prodavci voća i poslastica, a oko njih guraju se deca i kupuju. Naš junak bi želeo da im priđe, ali su mu džepovi plitki za taj luksuz, i on ih samo s tugom posmatra. U prostranom hodniku gimnazije hladno i pusto, jedina svetla tačka je crna tabla na kojoj piše ko ima pismo kod služitelja. Iako njemu nema ko da piše, na trenutak mu se učini da vidi svoje ime. Kad priđe bliže, slova se razigraju, a njegovog imena nema. Iluzija nestaje. Druga tabla ima spisak učenika koji su siromašni, ili nemaju roditelje, pa imaju pravo na besplatne udžbenike. To je za dečaka neprijatan trenutak koji on poznaje od lane i preklane. Na tim školskim knjigama ima mnogo zabeleški, pa i ona čija je knjiga bila sa imenom i prezimenom. Treći razred gimnazije donosi bar jednu prijatnu stvar: pravo da iz školske biblioteke uzme knjigu iz lepe i naučne biblioteke. Prvog utorka posle podne on je među prvim stajao pred zaključanim vratima biblioteke"... Kad se profesor pojavio, đaci iz viših razreda prvi su došli na red. Dečaka je bunio profesorov podrugljiv način o tako velikim i svečanim stvarima kao što su knjige. Iz razmišljanja o tome šta sve ima u tim knjigama, prenuo ga je profesorov glas: Jesi li ti došao da spavaš ovde ili da uzmeš knjigu? "Grubo probuđen, uhvaćen u maštanjima kao u krivici, on je bio zbunjen i uplašen. Naročito se bojao da mu profesor ne nadene neki podrugljiv nadimak, jer je imao običaj da to čini". Dečak isprepadan jedva prozbori da bi hteo knjigu o putovanjima. Profesor, prvo zajedljivo kaže da naš junak ne zna šta želi, i da mu knjigu sa naslovom: Ekspedicija u polarne krajeve. Pomalo razočaran hladnim odnosom bibliotekara, razgledao je slike hladnih predela i koračajući niz stepenište, stade na jedan izlizan stepenik, pade, ali dočeka se na ruke, no ispusti knjigu. Kad ju je pogledao, video je da se iskoričila. Od tog trenutka za ovog dečaka nastaje pravi pakao u duši. Brzo je pokupio delove knjige, osvrnuvši se da ga neko ne vidi. "Kad je došao kući, ostavio je odmah zlosrećnu knjigu kao neprijatan teret na dno svoga đačkog kovčega". O rasturenoj knjizi razmišljao je kao da je ubio čoveka. Nije ga umirila činjenica da je već bila nevešto lepljena. Na svoj zločin samo bi u trenucima igre sa drugim dečacima zaboravio. Na časovima nije bio pažljiv jer je stalno razmišljao šta da radi sa knjigom, pa je počeo dobijati loše ocene čak i iz omiljenih predmeta na zaprepašćenje profesora. Pomišljao je da ode u knjigoveznicu, ali za to je trebalo puno novca koji on nije imao. Prolazile su nedelje i meseci, a doživljaj sa knjigom u dečakovoj duši dobijao je nestvarni avetinjski izgled mučne tajne. Pokušao je i molitvom da se reši neprijatnosti, ali nije pomagalo. "Da umrem, mislio je tada dečak u krevetu, stegnutih vilica, da umrem odmah! Umreti, značilo bi ne morati poveravati se nekom, ne čekati čuda koja neće da dođu"... Zatim je mislio kako bi bilo dobro da izgori gimnazijska zgrada, zajedno sa bibliotekom i spiskom pozajmljenih knjiga. Međutim, dani su se nizali, a najcrnji bio je utorak jer su se tog dana menjale knjige. Pitali su ga zašto više ne dolazi u biblioteku, i napomenuli da toliko dugo ne može da drži knjigu. I došao je taj utorak, poslednji u semestru kad sve pozajmljene knjige moraju biti vraćene, jer ko ne vrati knjige, ne može dobiti svedočanstvo. I da skratimo priču. Dečak je došao u biblioteku sa zalepljenom knjigom. Zaokupljen svojim brigama, nije ni primetio da su svi ispred njega otišli. "Molim, gospodine profesor", promrmljao je, i sporo i nespretno razvijao belu hartiju. Profesor, utučen i mrzovoljan, nije ga ni pogledao. Uzeo je knjigu, udario dlanom leve ruke, pogledao broj na poleđini, zatim crvenom pisaljkom precrtao dečakovo ime u spisku, a knjigu položio na ostale koje je pre toga primio... Za sve vreme svog mučenja dečak je predviđao sva moguća rešenja do sitnica, samo ne ovo i ovakvo. Raduje se, ali se vuče ulicama kao isprebijan, kao posle bolesti... Idući tako sporo i zbunjeno, dođe kući, uđe u sobu i prvi put posle toliko vremena otvori slobodno i ne obazirući se ni na koga - kovčeg"...

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

Mapa sajta

 

O piscu - ovde

 

 

 

 

CONTACT